Jutro

Jutro je… Lagani talasi se polako uzdižu … Plima nadolazi… Vetar iz tajnovitog pravca poče da mi mrsi pomahnitalu kosu koja se viorila plešući sa svakim zrakom sunca. Pesma morskoh galebova poče da me tera u osećanje koje izbegavah i protiv kojeg se borih svim silama. Poče da me vraća u vreme kada sam slušala tvoj meki i topli glas koji ispušta najfinije note koje ni jedan instrument nije mogao da izvede. Tada, tada sam prvi put osetila nežnost laneta i hrabrost sokolakoji je budno pratio svaki pokret moga srca. Ne shvatam kako postoji tako ljupko stvorenje poput tebe? Milog li čoveka, pomislim u sebi kada god me vrati sećanje na našu sobu punu ptica koje su širile krila nad našim glavama žureći da ugrabe što više mrvica iz tvoje ruke. Sećanje na svaki dodir tvoj na mojoj koži koji je izazvao strepnju pri svakom pokretu čini da se naježim. Dodirneš li mi ruku svojom odmah bi se trgnuo iz straha da ne povrediš moja osećanja. Bio si jako pažljiv… evo još uvek osećam vrhove tvojih prstiju na mom licu koje mi mamiše osmeh. Sećaš li se tvog milovanja zatvorenih očiju i tražnjom za mojim usnama koje su u zanosu tražile tvoje? Kada su se spojile tada tek sasnah šta je mekše od kašmira.Zaželeh tada da se nikada ne razdvojim od tebe već da zauvek ostanem tu , tug de izviru naše najnežnije uspomene.