Kako to život večni?

Čujte narodi reči nedostojne sluškinje Božije koja vapid a vam ižgovori milost Božiju nad nama grešnima.

Gospod siđe sa neba i rodi se da bi mi imali večni život. Sigurno se pitate kako kada i  dalje umiremo. Evo rećiću vam kako…Kao što orah zri dok potpuno ne sazri i padne na zemlju i kada bacimo ljusku ostane samo plod koji je ili truo ili dobar i ukusan, tako i sa dušom. Duša živi u telu i kada duša napusti telo, telo ostaje samo tamna ljuska koja vremenom istruli. Duša to je plod oraha koja je ili dobra i puna dela, ili tamna i trula baš kao truo plod oraha.Vratimo se na orah kao plod drveta. Kada oljuštimo orah ako je dobar onda se dodaje u neki sastojak i on dobije on oblik slađi od predhodnog, a ako je truo on se baci u peć ili na smetlište. Tako isto I duša… duša ako je dobar plod dobrih dela ona će dobiti novo telo t.j oblik kada Gospod Isus Hrist ponovo dodje , a koja je imaka truo plod baciće se u oganj večni.

Dakle kako onda mi stvorenja Božija ne shvatamo koliko Gospod može da učini. Reci mi kada je orah prost Gospod učinio takvim i dao  mu nov oblik I ,,telo” zar neće nas, nas maloverne a najdraže njemu najmudrijem i jedinom Tvorcu vaseljene.

Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

BY: Ema 

Nisu loša vremena nego ljudi

Danas mnogo nas živi sa nekom gorcinom u sebi koja izjeda srce polako i tiho tako da uglavnom postajemo hladni i oholiu na sve što se dešava oko nas.

Žalimo se danonoćno na sve što postoji. Govorimo kako su došla loša vremena, kako se sve izopačilo ali zaboravljamo jedno, zaboravljamo da nevolje ne čine vek, godina, pa ni minut, već nevolje činimo mi sami svojim postupcima.Svojim zlim željama, rečima, delima činimo vreme zlim.Zar je krivo vreme što brat za brata ne haje ni malo? Zar je krivo vreme što zvrje prazne kolevke i skupljaju prasinu? Zar nisu žene krive sto ubijaju plod u utrobi svojoj? Vreme nikome nije reklo idi, idi abortiraj šta će ti čedo.Ide leto zar puna sala da odlaziš na plažu?Ne, sami smo krivi za svako zlo koje nam se dešava, sami hrlimo u propast, u ambis bez imalo razuma.Trebamo povesti računa o svemu, o svakom našem postupku, jer čovek stvorenje Božije treba da razmišlja, a svako ko razmišlja shvata da vreme teče. Da i juče i danas a i sutra sve će ići svojim tokom samo će naši postupci ići tokom ne vremena , nego nas koji živimo u tom vremenu.

Patrijah Pavle je rekao ,,Nije nam dato da biramo u kom cemo se vremenu roditi ali možemo da biramo kakvi ćemo biti u tom vremenu“.Bio je u pravu... Nikakvo vreme ne utiče na nas , niti na bilo koga, ni na mene, ni na tebe, to je samo izgovor za izbegavanje odgovornosti sopstvenih grešaka.

Ovako odlazimo u ponor, ovim mišljenjem o ,,krivici vremena“ i ako ubrzo ne shvatimo istinu koju smelo izbegavamo čeka nas samo mrak koji ne tamni samo oči nego i um i srce.

Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

BY:Ema 

Veče

Veče je sedim kraj starog kamina koji se nalazi u mojoj sobi. Pucketa tiha vatra koja me čini sve smirenijom i polako opet tonem u sečanja o tebi, tebi radosti duše moje. Samo sada se setih onog dana koji jedva mogu da izustim onog dana kada su mi tvoje tople oči kazale da ne žele da se više ogledam u njima. O mračni trene zar postojiš samo da bi me ubijao tiho i neprimetno? Čase, zašto si otkucao taj minut, zašto nisi preskočio i nastavio bez tog trenutka?Tada sam po prvi put u životu osetila bol koji nije samo razorio moje nade već i dušu tebi obećanu.od tog momenta pa nadalje moja jedina radost bila je Gospod. Njemu sam se jedino radovala čak i danas ovog dana, časa, ovog minuta i sekunde radost mi je jedina u Gospodu. Milo stvorenje, pa tebi nikada nije bila bitna nijedna moja suza prolivena. Nijedna sreća nije u stvarnosti dosegnula srce tvoje i sada sada kada imaš svoju radost tebi nije bitno da li će sledeča suza pasti iz mog oka ili će se tu zaustaviti i nestati zauvek. Nije ti bitno to da li moja duša pita za tebe, već smelo osuđuješ svaku moju godinu koju poklonih tebi. Ne želiš ni da pitaš kako sam jer znaš da ću ti istinu reći o osećanjima svojim, već smelo ćutiš i okrećeš glavu od mene da nebi nosio na savesti svoju grešku. Tvoja jedina greška je što si mislio da ću tvoje laži razumeti kao sopstvenu grešku. Da ču zaboraviti tebe kao ti svoju grešku samo jedino nisi razumeo nisi razumeo da ja nisam ti.

Jutro

Jutro je… Lagani talasi se polako uzdižu … Plima nadolazi… Vetar iz tajnovitog pravca poče da mi mrsi pomahnitalu kosu koja se viorila plešući sa svakim zrakom sunca. Pesma morskoh galebova poče da me tera u osećanje koje izbegavah i protiv kojeg se borih svim silama. Poče da me vraća u vreme kada sam slušala tvoj meki i topli glas koji ispušta najfinije note koje ni jedan instrument nije mogao da izvede. Tada, tada sam prvi put osetila nežnost laneta i hrabrost sokolakoji je budno pratio svaki pokret moga srca. Ne shvatam kako postoji tako ljupko stvorenje poput tebe? Milog li čoveka, pomislim u sebi kada god me vrati sećanje na našu sobu punu ptica koje su širile krila nad našim glavama žureći da ugrabe što više mrvica iz tvoje ruke. Sećanje na svaki dodir tvoj na mojoj koži koji je izazvao strepnju pri svakom pokretu čini da se naježim. Dodirneš li mi ruku svojom odmah bi se trgnuo iz straha da ne povrediš moja osećanja. Bio si jako pažljiv… evo još uvek osećam vrhove tvojih prstiju na mom licu koje mi mamiše osmeh. Sećaš li se tvog milovanja zatvorenih očiju i tražnjom za mojim usnama koje su u zanosu tražile tvoje? Kada su se spojile tada tek sasnah šta je mekše od kašmira.Zaželeh tada da se nikada ne razdvojim od tebe već da zauvek ostanem tu , tug de izviru naše najnežnije uspomene.

Moral nije samo ideal

Izuzetno mi je drago sto mi se ukazala prilika da iznesem svoje misljenje na ovu temu, za koju verujem da je I dan danas pod velikim znakom pitanja. Iskoristicu ovu priliku da iznesem svoje stavove I ujedno apelujem na drustvo, da daju sve od sebe za ocuvanje moralnih vrednosti, jer upravo je to ono cime se razlikujemo od zivotinja, ono sto nas cini ljudima. Pretpostavljam da je svima poznato znacenje izraza moral, ali verujem da nece skoditi da se podsetimo jos jednom. I ako zatreba jos jednom, koliko god puta to bilo potrebno.
Moralna norma je nastala jos davnih dana, u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Jos dok je covek ziveo u malim grupama, zapitao se kako se treba ponasati kako bi usrecio socijalnu zajednicu I na koj nacin se drustvo treba ponasati ne bi li se covek osetio srecnim. Pod pojmom moral se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponasanja.
Moral jedne licnosti nam govori o stepenu razvitka te individue, o njenom uocavanju, rasudjivanju, ponasanju, navikama. Govori nam o ophodjenju pojedinca prema socijalnoj zajednici, a samim tim I o ophodjenju coveku prema samom sebi. Moralni sud coveka zavisi od emocionalne inteligencije licnosti. Objekat moralne ocene je uvek samo covek. Da li je moral daleki ideal???Da li je moguce prihvatiti sva moralna nacela I rukovoditi se njima tokom zivota, da li je moguce da zaboravimo na svoj ego I budemo pravi, istinski altruisti??
Po recima cuvenog psihijatra I oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, covek u toku svog odrastanja uci o moralu, usvaja njegova nacela, ali ako uzmemo u predvid ljudsku nagonsku, impulsivnu prirodu, shvaticemo da harmonizacija moralne svesti, kao oblika drustvene cenzure, I svesti pojedinca je gotovo nedostizna. Ali ne ocajavajte, ne dozvolite da vas to obeshrabri, jer Moral je tvorevina koja sluzi ocuvanju ljudskog identiteta.I na nama je da ga ocuvamo, sto vise mozemo.
Zivimo tako reci, u drustvu gde cesto nailazimo na pojam moral, cesto stavljamo necije ponasanje na kantar I sudimo o dobrim I losim osobinama. Lepo je to sto uvidjamo razliku izmedju ta dva pojma. Ali sta dalje? Da li zaista postoji moral u nasem drustvu? Da li postoji moral u bukvalnom smislu te reci? Nekada smo se slobodno kretali ulicom bez straha da li ce neko iz cista mira da nas napadne, samo zato sto mu je dosadno. U danasnje vreme su takve pojave sve ucestalije, ali uprkos tome sebe nazivamo moralnim, kulturnim drustvom, koje je evoluiralo od doba primitivizma. Kakve li ironije. Svoju decu ucimo o moralnim vrednostima, govorimo im kako trebaju postovati druge, kako treba biti tolerantan I prihvatati razlike. Ali mi im samo govorimo o tome, dok dela pokazuju nesto sasvim suprotno. Kako je moguce jednog adolescenta odvojiti od televizora, novinarskih clanaka, jednostavno zatvoriti mu oci pred svim onim sto de desava u danasnjem drustvu? Adolescentske krize su iz svakog dana sve gore I gore. Ima li tome kraja? Ne pamtim da su ranije deca dolazila naoruzana u skolu, s namerom da ubiju, da usmrte nekoga.Da su se okupljali na tribinama s namerom da prebiju, osakate. Sta se to zaboga desilo sa nasim drustvom. Toliko pricamo o vrednostima, a uporno ih ignorisemo. Ne razmisljamo da treba poceti od nas samih. Prvo moramo razumeti sebe kao licnost, spoznati, pa promeniti, a tek nakon toga mozemo misliti o drustvu. Ali krenimo od nas samih, to je najveci doprinos koji mozemo pruziti ovom drustvu.
Nemojte se vredjati, molim vas. Verujem u ljudsku dobrotu, verujem da ima jako puno ljudi koji cene prave vrednosti zivota, ljudi koji se rukovode dobrotom, ljubavlju, humanoscu. Ali ako zelimo da ovo drustvo napreduje, moramo se jos vise potruditi. Moramo one “uspavane” podsetiti cemu zaista sluzi moral. U nasem drustvu zaista postoji veliki problem, koji se rasprostranio poput epidemije. Covek je zapostavio duh I duhovne vrednosti. Vise niko ne cita Platona ili Konfucija. Spinozu, Kanta. Upravo oni su pokusali da probude nasu dusu, da ucine nesto za covecantsvo, da izazovu saosecajnost, ali nazalost, sve je otislo u drugom smeru, umesto saosecajnosti dobili smo licemerstvo. Ponasamo se kao da smo centar sveta, sve oblikujemo po svojoj meri. Isto se desilo I sa moralom. Postao je amoralan. Umesto da tezimo savrsenstvu, mi samo pricamo o njemu. Rukovodimo se svojom neuroticnom fikcijom, identifikujemo se sa svojim alter egom, a zaboravljamo na svoje pravo “Ja”. Sudimo svima, ali ne zelimo nama da se sudi. Ne prihvatamo kritike, idealizujemo sebe, svakog jutra oblacimo pazljivo odabranim kostim I pripremamo se za nastup na pozornici zivota. Mozda sam isuvise kriticna, ali zaista mislim da smo mi klovnovi koji glume u svom teatru. Sta bi se desilo kad bi te maske spale? Da li bi onda mogli nastaviti pricu o moralu I moralnim vrednostima?? Izopacili smo moral, postao je vid manipulacije. Smeskamo se, fini smo I kulturni, samo radi licne dobiti. Naivni se plase proracunatih, saosecajni se plase licemernih. I upravo zbog tog straha I ciste duse pocinju da glume, da se pretvaraju, iz straha da ne bi bili povredjeni, iskorisceni. Nazalost, pojam dobro je dobio I svoju drugu stranu, korisno, svrsishodno.
Ne kazem da smo mi jedna izopacena, egoisticna nacija. Slobodno mogu reci za sebe da sam jako altruisticna I upravo iz tog razloga me toliko pogadja ponasanje veceg dela naseg drustva. Veliki sam optimista, veliki covekoljub, puna sam nade I verujem da ce se nase drustvo izmeniti, da cemo poceti da cenimo I druge vrednosti zivota. Ne retko sam bila povredjivana, ali to me nije obeshrabrilo, necu dozvoliti da postanem marioneta izopacenih, sebicnih, amoralnih manipulatora.
Nadam se das am maker delimicno ukazala na primenu morala u danasnjem drustvu. Naravno da posedujemo neke od moralnih vrednosti, ali trebamo poraditi na njihovom ocuvanju, kako moral ne bi postao samo rec I nista vise. On je tu, u nama, prisutan, ali ne smemo ga zapostaviti zbog nase okupiranosti sobom. Molim vas, nemojte me pitati kako vi sami mozete protiv svih, kako bi vi kao jedinka mogli nesto da promenite u ovom drustvu. Jer to je samo izgovor. Upravo su jedinke te koje rukovode drustvom. Pa zasto ne bi ste mogli I vi? Ne gubite nadu, verujte, dajmo svoj doprinos ocuvanju moralnih vrednosti, ako ne zbog nas, onda barem zbog iducih pokoljenja.

Ljudi govore

Људи говоре. Говоре просто, безначајно...
Ни путопис, ни роман, ни есеј, ни кратка новела, ни интервју. Ово дело представља фузију свега. Настаје у периоду између два рата и као такво исказује посебан однос према претходном и према предстојећем рату. Авангарда на делу. Долази до дефабуларизације, деперсонализације ''романа''. Важан је језик, важна је форма. Језик различит од Дучићевог и Ракићевог. Форма супротна од Скерлићеве идеје да дело мора да буде цело лепо.
Моћ говора је непроцењива, моћ да човек искаже оно шта осећа, жели.
Можда ово дело настаје приликом Расткових путовања, али то путовање нема везе са туризмом. Битна је спознаја страног човека. Наратор преузима улогу главног актера. Субјекат који је несталан и чије се тачке гледишта стално мењају. Субјекат који контролише судбине других, али опет је тако несигуран ''господар ничега''. Жели да створи нешто ново, савремено, непоновљиво, јединствено. Пореди писца са пчелама. Важна су познанства. Кратки дијалози су све што је потребно да би сазнали довољно о другим људима. У овом делу има елемената експресионизма, импресионизма, надреализма, лирских момената (највише на крају овог дела).
Док лежи у трави и посматра природу ослобођену човековог присуства схвата бесмисао живота, пролазност, празнину. Сам, изолован од других, дистанциран, једино тако може да уочи оно што пре није могао. Ноћ је та која му омогућава бољу перцепцију. А онда муња која осветљава стварност. Муња као претходница крика. Страховитог, усамљеног, оштрог, челичног, љубичастог, мириса на сумпор крика. Крик као гротескна тачка дела. Крик који представља везу између живота и смрти. Крик који га чини будним за своју стварност. Онај звук који долази из крви, бола, цепања и распадања тела. Страховити звук који означава или смрт или рођење. Овде можемо повући паралелу са песмом ''Тајне рођења'' која такође испољава елементе мистерије рађања.
Рођење детета подстакло га је на размишљање о сврси живота. Чему живот ако је смрт неизбежна? Зашто бити сведок овог бесмисла? Али опет проналази да је важно не понављати се. Бити јединствен. Сматра да је могућност за поновни почетак непотребан и бесмислен.
Ово дело које настаје спонтано, непланирано као такво је веома оригинално. Рстко оставља свој лични печат. Све оно апсурдно и безначајно добија своје значење. Обичне речи, дијалози, природа, све што нас окружује. Оно што занемарујемо, заборављамо то уствари представља суштину, срж живота. То је оно што је важно. Што је непролазно. Биће увек тако...

Ljubav

Pred nama, sa nama, u nama samima. Retko blago koje nas prati kroz ceo život, ne trošeći
se, ne gubeći na vrednosti. Sveprisutna, inspirativna, jednostavno divna ili divno jednostavna?
Kako god gledali na ljubav, prožima se kroz sve. Ljubav je stvorila prošlost, oplemenjuje
sadašnjost i daće budućnost.
To je onaj osećaj kada mislite da ste u ovozemaljskom raju. Kada vam jedna osoba daje
lepotu i požudu. Svaki zagrljaj vam uliva sigurnost i nadu. Svaki put kada poljubite te usne,
osećate potpuno savršenstvo. A, kada se od tih usana stvori osmeh vaš kompletan svet dobije
smisao. Svi za tim tragamo. Retki su oni koji ovakav raj i nađu, a još ređi oni koji ga sačuvaju.
Ljubav jeste jaka u smislu da utiče na nas radikalno. Menja nas iz korena. Potiskujemo sve
mane ne bi li sačuvali svoju ljubav od celog sveta. Pored voljene osobe mi gubimo sebičnost,
aroganciju, tuga nam postaje nepoznata reč, a ponos se počinje gledati kao nepotreban.
Postajemo bolji iznutra, a lepši spolja. Ali to nije sve.
Ljubav je ponekad i slaba, jer često ne vidimo mane naše voljene osobe. Da li se to treba
gledati kao pozitivno ili negativno? Da li možda iste te mane vremenom zavolimo ili ih
potiskujemo da bi naš ideal ostao kakvim smo ga za sebe stvorili? Neko ima taj ideal ceo život
pa samo traži osobu koja će da popuni kalup, ali češći su oni spontani susreti, pogledi, poljupci
koji zapečate 2 osobe u vremenu. Koji im pokažu put do sreće do koje dolaze na najlepši
mogući način. Taj put je pun prelepih reči, obećanja, dodira i osmeha.
U početku mi stidljivo i nežno spoznajemo u čemu smo. Cenimo to. Volimo to. Zaljubljenost
nam obuzima biće i na sve gledamo drugačije. Više imamo razumevanja, ozareni smo radošću
i nesvesno prenosimo pozitivnu energiju na okolinu. Vremenom naučimo da budemo malo
realniji, pa se trudimo da ne uzmemo zdravo za gotovo ono što imamo. Ponekad pomislimo i
da nismo dostojni takve sreće i da nismo to zavredili, ali prisustvo voljene osobe nas samo po
sebi uveri u suprotno i našoj sreći iznova nema kraja.
Takođe je opšte poznato da svi greše, zar ne? Da li vas je nekada vaša voljena osoba
izneverila, razočarala? Da li je pogrešila? Da li ste nekada vi pogrešili i učinili njoj/njemu
nažao? Mislim da na sva ova pitanja odgovor mora biti pozitivan, čast izuzecima. Zašto se to
dešava? Ako je ljubav tako savršena, zašto i u njoj moraju da postoje problemi? Odgovor je
jednostavan. Zato što mi nismo savršeni. Zato što smo mi ipak samo ljudi. Ljudi koji su bili te
sreće da dobiju priliku za nešto božansko poput ljubavi. Iskoristimo je.
Nemojmo grešiti tako što ćemo ljubav skrnaviti. Cenimo ljubav slaveći je. Ne zaboravite! Mi
možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas.