Ahil i Hektor kao nosioci ideje o besmislu rata

Kaže se, sto ljudi – sto ćudi. U svetu u kakvom danas živimo svako ima pravo na svoje mišljenje. Često su ta mišljenja takva da ne mogu biti javno iskazana, jer se protive nekim drugim idejama. Doduše, takvih situacija je sve manje i ljudi imaju sve veću slobodu govora. Nažalost, situacija je bila drugačija u Staroj Grčkoj u vreme rata između Trojanaca i Ahejaca.

U Ilijadi detaljno je prikazan svaki od važnijih likova, pa su zajedno sa tim prikazana i njihova mišljenja. U to doba je bilo normalno da se svi slažu sa npr. kraljevom odlukom, jer su tada isti imali apsolutnu vlast. Naravno, to ne znači da se njihovo mišljenje slagalo sa, u ovom slučaju kraljevim mišljenjem. Čak naprotiv, kao što vidimo u Ilijadi, i sami bogovi morali su da se povinuju “uzvišenijim” mišljenjima. Ali, zadržimo se na ljudskom svetu.

Ahilej, mitski junak, polu-bog, možda čak i malo prkosan? Njemu nije dovoljno to što sam kralj želi da uđe u rat. On smatra da njegovo učešće u ratu nije potrebno i na taj način on iskazuje svoje mišljenje. Zašto on zapravo ne želi da ratuje i zašto misli da je rat besmislen? Krenimo redom da posmatramo Ahilejeve odluke i uzroke tih odluka. Na samom početku Ilijade, Ahil se zalaže za to da se sukob sa bogovima reši mirnim putem. On je spreman da se odrekne Brisejide, jer vidi da je tu sukob apsolutno nepotreban. Tačno je da je njemu na neki način nedostajala Brisejida, ali on nije hteo nasilnim putem da je povrati. Dalje, kada je odlučeno da se Troja napadne, on sa svojim Mirmidoncima ostaje van borbe, zato što posmatra situaciju iz drugog ugla. Na Agamemnona je uticao sam Zevs, tako da on zapravo nije pravilno rasuđivao, ali je Ahilu bilo očigledno da je juriš sa svim snagama srljanje u propast. On ostaje povučen i ne želi da učestvuje, ali se ipak dešava nešto što menja njegovo mišljenje.

Još jedan pokazatelj da ne misle svi isto je sledeća situacija. U šesnaestom pevanju, pesma o Patroklu, Ahilov najbolji prijatelj ga preklinje da ode u borbu i sa sobom povede Mirmidonce. Ahil, i dalje gnevan i istrajan u svojoj odluci, mu to dozvoljava. Ali, ne ide sve kao što je predviđeno. Patrokle gine, a tuga obuhvata Ahila, menjajući njegov način razmišljanja.. Njemu više nije važno to što je prethodno smatrao da je rat besmislen. Sve je to sada mutno, njemu je jedini cilj da osveti svog prijatelja. A koji je bolji način od borbe? To prikazuje jednu lošu Ahilovu karakteristiku. Bio je dovoljan samo jedan događaj da mu promeni ceo svet.

Sa druge strane se nalazi Hektor. Ugledni trojanski junak, sin kralja, srećno oženjen, a ima i potomka, sina Astijanakta. On ni u jednom trenutku nije odbio da se bori. To nije bilo zato što je smatrao da je rat dobar, već zato što je želeo da očuva ono što mu je drago. Po tome je delimično sličan Ahilu. Hektor od samog početka želi da se bori da sačuva svoju domovinu, porodicu, i čast, dok Ahil tek nakon određenih događaja počinje da se bori da bi ispravio nešto što je otišlo u nepovrat. Hektor se, iako mu je rat odvratan, bori, i to zbog nekih viših ciljeva.

Hektor i Ahil, naizgled slični, dosta se razlikuju. Hektor je istrajan i pošten, a Ahil lako menja svoje stavove i ne poštuje bogove. A ipak, oni dele isto mišljenje. Mada, to je sve igra bogova. Ništa od ovoga se verovatno i ne bi desilo da Zevs nije prevario Agamemnona, da ga nije naterao da napadne Troju. Sva mišljenja su takva, i sve se odigralo na taj način zato što su bogovi tako želeli.