Tu je…

Krstarim mislima po bespucu vecem od svemira i ljudskog uma,trazeci nesto sto mi pripada, nesto sto sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad.
Skoro je nemoguce pronaci nesto tako malo, ali tako vazno – kao magnet privlacno u ovom ambisu snova i neistinitih zelja. Osecam se tako mali. I pronasao sam, sasvim slucajno, uspomene od kojih sam do sada bezao, naviru snaznije nego i sam zivot. Ostao sam sam, zvezdama i mesecinom sakriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz upijenog neba u mojim ocima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kazes istinu, ja sam lutao u svetu bajki, spoticuci se u magli pesama, knjiga i reci. Bio sam kao bez ociju. Kao neko kome je potreban prijatelj, mozda i nesto vise. Lutao sam po mracnim poljima ljudske mrznje i pohlepe, istine i lazi. Da znas samo, kako sam zeleo zameniti mesec i citavo ovo bespuce, za samo delic sunca, ali ga niko nije hteo. Trazio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Trazio sam sebe i dozivao te u kapima kise, u vrtlogu besanih noci.
Ti si negde daleko. Mozda drhtis zbog ponovnog susreta. Ili se mozda plasis da cu ti pruziti deo slomljenog meseca iz svog detinjstva… tu je… jos uvek ga niko nece. Moje su zime i sada tako bele i svetle i zvezde jos uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam jos tako daleko u zbrkanom lavirintu misli iz kojeg nema izlaza.
Mozda cemo se jos sresti. Svet je mali. Mozda je i bolje tako. Ti ces za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz moje galaksije, neko ko je dosao iz mog detinjstva, i jos uvek stoji u onom bespucu sa komadicem sunca koji mi nisi dala.