Kakve su ti misli, takav ti je život

Tok naših misli može da nas odvede u neviđene svetove, da nam otkrije tajne koje nismo ni znali da postoje, da nam otvori vidike. Naš um je nešto besprekorno sjajno i ja mislim da to na neki način treba i da iskoristimo.

Čitam, čujem i slušam razne ljude koji govore da je caka u tome da pozitivno razmišljaš o svemu. Donekle se i slažem, ali ne smatram da je ljudski uvek biti srećan. Mi nismo roboti i ne pokazujemo samo jednu emociju, već dosta njih, a tu se ubraja i tuga, ljutnja i razne druge koje nemaju veze sa pozitivnim mislima. Međutim, ima nečega u tome kada kažu da su misli načelo našeg života.

Verujem da smo mi sami krojači naše sudbine i da na neki svojstveni način razmišljajući pozitivno možemo sebi više da pomognemo, nego da odmognemo. Kada smo zahvalni za sve što imamo, umesto što nam sve smeta to samo može biti dobra stvar. Kada unapred brinemo za neku stvar, za koju se ispostavi da i nije tako bitna, onda to može samo da nam donese stres i ništa korisno u životu.

Ljude koje ipak nije briga ni za šta što se oko njih dešava, ne smatram pozitivnim misliocima, već ljudima koji su odbacili probleme koji se samo nagomilavaju i koji u stvari i ne znaju kako da ih reše. Bežati od nečega nije cilj.

Možda je ključ svega, balans. Ne treba da budemo opsednuti kako treba da razmišljamo stalno pozitivno jer to jednostavno nije moguće, ali ne treba ni da uvek budemo kao pokisli miševi. Naravno, gde god je moguće treba ubaciti naš tok pozitivnih misli. Mišljenja sam  da su razmišljanja o lepim stvarima itekako pogodnija za našu dušu od ovih drugih.

Konačnost svega je da treba da budemo umereni, da usmerimo naše misli ka pozitivnom više nego ka negativnom i to ne mora da znači da mi sad treba da imamo najbolje uslove za sve. Ne, nego da budemo zahvalni za naše postojanje i što imamo to što imamo. Tako se jedino može pronaći životna sreća, jer ona polazi iz dubine naših misli i mi smo sami pokretači naše sreće.

Daljina i nepoznati prostori su moje neprekidne čežnje

Široka prostranstva, daleke zemlje i sve ono što nisam mogla videti me je oduvek privlačilo. Svet je pun različitih kultura, velikih gradova i divlje prirode u čije bi srce volela da zaronim I istražim sve što mogu.

Svaki kutak ove naše planete nosi svoju jedinstvenu priču ili legendu koja se prepričava vekovima unazad i prenosi s kolena na koleno. Svaka kultura ima svoju posebnu karakterističnosti i mističnost koju krije, svoja obeležja i ljude koji to poštuju i iznose na pravi način. Volela bih da osetim tu energiju i da sve to vidim svojim očima, a ne preko slika na monitoru.

Kao što bih volela da posetim razne megalopolise i gradove i da uživam u njihovoj gracioznoj veličini, fluorescentnim bojama koje noću još vise dolaze do izražaja, brzini koja ih prati i pogodnostima koje samo takvi gradovi mogu da pruže, tako bih volela i da udišem svež, čist vazduh sa nepokolebljivih planina, da istražim sve te šume i prašume, sela koja za moderni svet nisu čula, da probam domaću hranu iz svih krajeva sveta i da se šetam kroz mirisne vrtove bogate egzotičnim biljkama sa kojima se nisam susretala.

Bogatstvo je pred nama, a nalazi se u samoj prirodi, čistoj i netaknutoj u svojoj najlepšoj formi, u gradovima sa neboderima koji paraju oblake, u različitim ljudima sa drugačijim pričama, u svemu dobrom što je naš svet izrodio.

Sve moje čežnje za dalekim i nepoznatim prostranstvima ne mogu stati na ovo parče papira, ali se nadam da će me život kao oluju jednog dana odvesti do svih mesta za kojima žudim i da će mi to ostaviti slatke uspomene kojih ću se rado sećati kada ostarim.

Zimska čarolija

Stojim pored prozora i posmatram tu igru zvezdastih, krupnih i sitnih pahulja, posmatram već zabelele krovove, nasmejanu decu ozarenih lica, koja trčkaraju po brdašcu, pored moje kuće, i igraju svoje zimske igre, staricu koja polako zaputila ka svom toplom domu.

Srce u grudima igra i peva, sreća ne jenjava. Stigla je zima. Beli sneg me zove da dođem, mami me u svoj ledeni zagrljaj. Od malena sam volela sneg, seća me na bezbrižno detinjstvo i kada vidim ovu radraganu dečicu, kroz misli mi prođe jedna malena ja.

Uputila sam se ka garaži i iz stare, prašnjave police vadim jedne oronule sanke. Ipak će poslužiti. Prethodnih godina, nisam baš imala tu sreću da budem slobodna za ovakvo vreme, jer su školske obaveze tu, a bile su i razne mećave. Međutim, danas je divan, pravi zimski dan.

Sanke su tu, raspust je tu, ja sam takođe tu i čini se da je sve potrebno tu. Sanke se spuštaju, a ja osećam nalet adrenalina i neku dečiju, čistu sreću koja blješti iz mene.Smejem se iz sveg glasa. Nisam ja stara, ali nemam više ni šest godina i nisam se odavno ovako osećala.Odjednom, osetih udarac hladne grudve u potiljak. Okrenuh se, kad se tu stvori moja drugarica koju odavno nisam videla jer se preselila u inostranstvo. Pozdravile smo se, a u sebi razmišljam kako je možda ne bih ni videla da nisam popustila pred zovom zime. Moja živahna drugarica vratila mi je nostalgične uspomene na detinjstvo i dok smo se kao mališani igrale, ispričale smo se za sve ove godine neviđanja.

Iz mene isijava radost i divim se ovoj deci koja imaju toliko energije. Trudim se i ja, da ih dostignem i nekako i uspevam. Zajedno sa drugaricom i još par devojčica i dečaka pravim velikog Sneška Belića. Neki traže delove poput kamenčića, dok neki valjaju grudve kako bi narasle u što veću glavu i telo našeg Sneška. Svi se zabavljamo, smejemo i šalimoi oseća se ta posebna čarolija u vazduhu. Oh, kako je samo lepo danas.