петак, 6. мај 2016.

Planeta nije izvan nas



Surovost je ono sto ovaj zivot cini stvarnim. Jer zivot je surov i prljav, cesto lose osmisljen i kratak, nekako pun lazi i prljavstina koje skoro niko ne cisti. Da je to bar ulica koju mozemo srediti i potruditi se oko nje, ali nije. Sudbinu naseg zivota ne odredjujemo mi, ali o sudbini nase planete mozemo odlucivati i promeniti je ako zelimo.

Trceci ulicom kao dete zelela sam da ta ulica izgleda drugacije. Kako sam rasla, shvatila sam da u zivotu skoro nista nije onako kako zelim da bude, ponekad sam pustila koju suzu, ali sam se uvek trudila da nesto promenim. Tesko je islo, jer u zivotu je tesko ici sam protiv svih. Pitala sam se zasto sve mora biti tako, zasto ljudi ne menjaju nesto zajedno, zasto su svi usamljeni i zure, zasto idu automobilima na posao, a ne biciklima? Zasto cigarete bacaju pored klupica i zasto su trotoari izlepljeni zvakacim gumama? Zasto su kante polomljene, a parkovi puni smeca? Previse pitanja na koja malo ljudi da iskren odgovor. Ljudi su lenji i ne zele da se potrude, ne zele da svoje zdravlje stave na prvo mesto, da svoju planetu sacuvaju, i hodaju cistim ulicama i parkovima punim cveca i sveze trave, misle da ce otezati sebi zivot ako ustaju malo ranije za posao kako bi isli pesice ne zagadjuci vazduh saobracajem.
Dragocenost koju imamo ne umemo adekvatno da cuvamo, uvek je lakse zagadjivati okolinu nego voditi racuna o njoj. Planeta nije izvan nas, mi smo izvan nje. Mi smo ti koji zive i razmisljaju, mi smo ti koji odlucuju. Nase odluke su vazduh i hrana od kojih planeta zivi.
Posmatrajuci globus, okrecuci stepen po stepen, shvatila sam da je planeta jedna sarena loptica koja je zanimljiva i raznolika, a opet potpuno ista svuda. Ne postoji nijedan ugao, nista sto odredjuje granicu ili ivicu bilo cega, ne postoji bas nista sto ne izjednacava ljude. Ali pogledom na neku naucnu sliku, shvatam da je taj globus odvano napravljen i da nasa planeta vise nije tako sarena, puna veselih boja. Shvatam da je tacno samo to da su svi ljudi po svetu isti kada je u pitanju jedna cinjenica: ne brinu o loptici zahvaljujuci kojoj postoje. Kad bismo svi vodili brigu i postavali odredjena pravila, mozda ne bismo uspeli da povratimo boju te lopte i izjednacimo je sa bojom na globusu, ali bismo mogli da je zaustavimo i ne potamnjujemo jos vise. Te boje su boje nasih zivota, boje vazduha koji udisemo i stetnih materija koje unosimo u organizam. Hranu zagadjujemo svojim ponasanjem koje je drsko i bezobrazno prema planeti. Vodu, bez koje ne mozemo da zivimo, zagadjujemo i ne cenimo vise nego bilo sta drugo. Koliko puta bacimo smece u reku, cigaretu ugasimo u casi vode? Koliko puta bacimo papir pored kante jer je „tesko“ baciti u kantu.

Bitno je apelovati na ljude kako bi odrzavali cistocu svog grada, drzave, ali cesto neuspesno. Jer danas su ljudi navikli da zive brzo i nezdravo, bitno im je da imaju sve sto im je potrebno i misle da su za cistocu grada zaduzeni samo ljudi koji rade tamo. Ne razmisljaju o tome da su oni ti koji takodje zive na ovoj planeti koja nije izvan nas, ne misle na to da smo mi izvan nje i da smo mi zaduzeni za njeno ocuvanje. Potrebno je samo da se ponasamo onako kako bi trebalo svi da se ponasaju, bez obzira na to sta rade ljudi oko nas, jer nikada necemo postici nesto ako gledamo na druge.
Ako mi budemo bas ti koji ce poceti da brinu o ocuvanju i cistoci planete, mozda se drugi ugledaju na nas i na taj nacin dokazemo da smo mi planeta i ceo svet.


By Prokic Jelena

Ceznem da ti kazem



Davno je bilo. Ne seca se toga skoro niko. Ne govori se o tome bas mnogo. Jer ljudi misled a ce cutanjem zatrpati bol,d ace cutanjem sve prestati,I d ace mozda tim tihim molitvama sve vratiti.

Pisem ti,jer ceznem da ti kazem puno stvari. Skoro svakog dana te pomenem,samo da u glavi pomislim da sit u,kad opet vidim d ate nema. Nocu te sanjam,znas,onako srecnu,zadovoljnu,punu zivota,ljubavi,harizme,sanjam te lepu,sa onim neodoljivim osmehom na tom blistavom licu. I onda,ceznem da ti kazem da te volim,das am sasvim srecna,ceznem da ti cujem pitanja o njemu I da vidim osmeh na tvom licu zbog moje srece. Zelim da cujes sta,sta mi se sve dogadja,da me samo zagrlis dok placem, I kao uvek dok si bila sa mnom,obrises suze sa mog lica. Ceznja,ceznja me ponekad ubija,ali secam se svih tvojih reci,I nikada kao sada mi nisu bile jasnije reci : “Strpi se,dobices tortu,zamisli kako je kada nesto vazno cekas I dok si ziv ne dobijes”. A,cekam te,sad ate cekam,skoro svakog trenutka pozelim da ti cujem glas. Ulepsala si mi svaki dan,obozavala sam te. Ohrabrivala si me I onda kada padnem govorila si mi da ustanem sa sirokim osmehom I da ta arnica ne boli toliko da bih plakala,jednom si rekla : “Ne placi,place se samo za onim zbog cega te srce zaboli I za onim sto volis,a vise nemas”,I sada placem. Placem,ne umem vise da stegnem zube I zadrzim bol,jer srce boli a tebe nema. I,gde si ? Gde se nalazi taj oblak,to nebo na kom si ti ? Ne vidim te. A tako ceznem da ti kazem d ate volim. Toliko toga smo zajedno prosli,a toliko bitnih stvari prodje bez tebe. I sada,kada po prvi put u zivotu osecam pravu ljubav,kada sam po prvi put bezbrizna sa nekim,zelim tebi da kazem,I cujem tvoj savet. Sada u ovom trenutku kada zelim da te zagrlim I kazem ti koliko mi trebas,secam se onog tobogana sa kog sam se bojala da se spustim dok ti nisi stajala ispred I rasirila ruke,kako bi mi ulila sigurnost. Ceznem a znam,da ne mogu. Da me mozda I cujes,ali kako da ti odgovorim. I,zato ti pisem,jer ti si neko ko me je s ljubavlju naucio da to radim. Svi treuntci u kojima si mi nedostajala ne mogu stati na jedno,pet sto papira,jer se retko kojim recima opisuje. A,toliko toga ima da cujes I puno je dogadjaja kojima bi se smejala. I,juce sam te sanjala,a znam da cu I sutra. I sinoc sam te se setila,I veceras cu ponovo. I znam da ce to da traje tako. I nista nece da se smanji I nista nece da se zaboravi. Ni cutanjem,ni suzama,ni recima,jer ljubav prema tebi je ogromna,ceznja d ate vidim da ti govorim o problemima ,strah da je vecno ustvari predugo,nista te nece baciti u zaborav. Ceznem da ti kazem : “Volim te I nedostajes mi”. A zbog toga te ceznje,ta ljubav vise raste.



By Prokic Jelena