„Čeznem da ti kažem najbublje reči koje ti imam reći, ali se ne uduđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.“ Rekao je nekada davno Tagore, jasno pokazivajući na veličinu ljubavi koju nosimo u sebi, ali se plašimo da je nekome otkrijemo, ma koliko jako to želeli, iz straha da nam nikada neće biti uzvraćena, zato radije ćutimo o njoj i nosimo je na svojoj duši kao orden, kao priznanje herojima, jer ljubav ipak jeste na neki načih herojstvo, jer traži žrtve.Sretnemo nekad, tako neke ljude, koji se, pomislimo, savrseno uklapaju u kalup našeg srca, pa poželimo ljubav, ali iz tolikog straha da ta druga polovina ne oseća isto što i mi, odustajemo i radije ćutimo. Teško je nositi se sa emocijama, kad nam preplave dušu, pa više ne znamo jesmo li to mi, ili smo se pretvorili u ljubav i u reči koje ne znamo da li ćemo ikada izgovoriti. A ja za tebe imam divne reči, reči koje se samo jednom izgovore, jer suviše su vredne da bismo ih trošili stalno, te reči su poput stene, velike i snaže a ujedno i lepe, bez obzira što po njima udaraju snažni talasi straha, one su svaki put sve lepše, i svaki put kad mislim o njima bivaju sve nežnije i sve dublje. Nema te, a tako si mi potreban. Da li osećaš ljubav u onom trenutku od nekoliko sekundi kad se pogledamo i kažemo zdravo jedno drugom? Da li čuješ vapaje mog srca koje bi da vrisne i kaže ti koliko mi značiš? Polsušaj! Cuj! Ti možda slutiš ljubav iz sjaja mojih očiju, iz ubrzanog disanja, kad si blizu, iz mojih nekontrolisanih pokreta kada me pitaš: šta radiš? Slutiš zar ne? Ili nemaš pojma šta se zbiva u mojoj glavi i mom telu, kad mi dodirneš rame i kažeš mi: Baš si lepa danas. Vidiš li ljubomoru u mojim očima kad se osmehuješ drugim devojčicama? i namiguješ im u prolazu, pa me pogledaš kao što to rade pravi frajeri i nasmešiš se, taman toliko da me belina tvojih zuba udari u glavu i izgubim tlo pod nogama. Ti odeš, a ja ostanem da stojim dok srce iz grudi hoće da iskoči, ja stojim a noge bi trčale da te zaustave, da ti kažem koliko sam te sanjala i da te pitam da li znaš koliko me je bolelo. Ali, neću ti reći. Jer kad bih ti rekla možda bi sve izgubilo značaj koji ima sada kad samo ćutim i volim te, kad te samo gledam i želim te, a znam da te možda nikada neću imati. Neću ti reći, jer ćeš možda i ti meni reći nešto što ja neću želeti da čujem pa će mi biti gore nego što mi je sad. Bolje je ovako. Neću potrčati, neću te zaustaviti, jer ako staneš, nećeš poželeti da ostaneš, i izgubiću te zauvek. Ovako bar imam mrvice tvoje pažnje, tvog osmeha, dodira u prolazu, a belinu onih zuba i sjaj onih očiju ne bih dala tek tako, ne bih upropastila tek tako, nekim rečima koje izgleda znače samo meni. Neka, mili moj, nekim ljubavima nije suđeno da budu otkrivene, neke ljubavi su rođene da budu skrivene, jer jedino tako mogu da blistaju svojim punim sjajem. A ja uživam dok te volim, tako dalekog, jer čini mi se, jedino si tad moj i jedino tako te u potpunosti imam. Čezem, ali ne, neću ti reći... Reči su poput okeana, njihovu širinu i dubinu je nemoguće sagledati, objasniti, definisati, a ni tumačiti na pravi način. Snažne su i jedino vrede kad se odćute i kad ostanu da zauvek da žive u nama, tako neizgovorene. Jer jedino takve govore o ljubavi koja ne prestaje, i koja se rađa da živi zauvek, netaknuta i neuprljana, ljubav koja je rođena da umre, u nama samo sa nama.
By Stefana Ivanović
