Jedan dan u mojoj porodici

Moj brat i ja živimo u velikoj beloj kući sa mamom i tatom. Mama je pisac i to neuspeli jer joj stalno vraćaju rukopise i tada ona plače. Tata po ceo dan kalemi ruže i pevuši. Mama se uvek ljuti kada tata peva. Valjda što peva pogrešno. Moj brat i ja vodimo jako dinamičan život. Budi nas lupa posuđa i mamin plač. To su mami opet vratili rukopis. Brzo se oblačim i ulazim u kuhinju. Tata sedi za stolom i pevuši. On je uvek dobro raspoložen. Mi nismo gladni i zato nas mama šalje da se igramo. To radimo na stotinu načina koji se mami obično ne sviđaju. Onda tata izlazi da kalemi ruže. Već po običaju on se poseče i mama izlazi da mu previje prst. Mama ga onda pita da li ga boli a tata odgovori da ga ništa ne boli kada je ona tu. U dva je ručak. Mama je užasna kuvarica. Ili joj je jelo neslano ili zagorelo ili nema nikakav ukus. Ipak brat i ja kažemo da je odlično a tata kaže da mama  najbolje kuva na svetu. Onda je na redu popodnevno spavanje. Svi se zbijemo u jedan krevet i onda nas tata golica a  mama ispadne iz kreveta od smeha. Naša ,,vila" je izolovana i volimo da zaključamo vrata i pravimo se da nismo tu . Uveče krećemo u posetu baki i deki. Tamo je lepo. Moj brat kaže da baku volimo samo zbog toga što ima lepe jabuke. Mama se onda smeje i kaže tati ,,Kaži tvojoj majci da nikada ne ostane bez jabuka". Kasnije svi gledamo televiziju i igramo tabliće. Onda tata kaže da mu se spava i značajno pogleda mamu. Onda i mama kaže da joj se spava. Vraćamo se kući. Mi onda idemo u sobu legnemo i čekamo mamu. Mama dođe poljubi nas i na prstima izađe. A mi zaspimo i čekamo da opet čujemo buku u kuhinji i mamin plač, reda radi.

Moja drugarica

Andrea je od rođenja bila bucmasta devojčica. Njenim roditeljima to nije smetalo. Bili su ponosni na njene debele ručice i na bucmaste rumene obraze. Vremenom stvari su se menjale. Došlo je vreme da Andrea pođe u školu. U školu su počeli da je zadirkuju zbog njene gojaznosti. Zvali su je ,,Slonče" , ,,Burence" i drugim pogrdnim imenima. Andrea je počela da se povlači u sebe i da tuguje. Kod kuće je često plakala. Ipak to nije smetalo da bude dobar učenik. Roditelji su bili ponosni na njen uspeh a nastavnici su je često hvalili. Svi su bili zadovoljni sem nje. Mrzela je svoje debelo i nezgrapno telo. Drugarice su bile dobre prema njoj samo kada im je bila potrebna sveska za domaći zadatak. Kada bi se naljutile na nju govorile bi joj ,,Slušaj ti debela.......". Onda bi se plašila da ne načini neki pogrešan gest zbog koga bi bila ismejana. Andrei bi bio mučan svaki odlazak u školu. Otići u školu znači susresti se sa bezbroj podrugljivih osmeha upućenih njenoj figuri. Ovog dana bilo joj je najteže. U razred je trbalo da dođe nova drugarica. Svi su bili uzbuđeni sem nje.Plašila se tog susreta. U odeljenju su svi govorili da je nova devojčica veoma lepa. Amdrei je bilo još teže. Sigurno će joj i ona uputit podrugljiv pogled zatim će se sa gađenjem okrenuti i početi da se raspituje ko je ona debela. Zvonilo je. Dečaci su počeli da zalizuju i onako masne kose dok su devojčice mazale usne drečavo crvenim ružom. Svako je hteo da ostavi što lepši utisak na novu učenicu. Vrata se otvoriše. U učionicu uđe ona. Svima je zastao dah. Bila je neopisivo lepa. Imala je dugu crnu kosu, oči plave kao more oivičene dugim trepavicama. Bila je visoka i vitka. Devočice su počele da se meškolje dok su je dečaci zadivljeno gledali. ,, Deco ovo je vaša nova drugarica, zove se Natalija Popović. Natalija ima puno slobodnih mesta izaberi gde ćeš da sedneš " reče nastavnik. Njen pogled pun uzbuđenja leteo je od klupe do klupe. U učionici zavlada tajac. Njen pogled zaustavi se na Andrei. Andrea pretrnu. Natalija se sa ohrabrenjem osmehnu i sede pored nje. Učionicom se prolomiše uzdasi iznenađenja. Andrea je bila smetena i zbunjena. ,,Zdravo da se upoznamo.Ja sam Natalija. Drugovi me zovu Nata" reče Natalija i sa simpatijom pogleda Andreu. Nju prepliva talas zadovoljstva i ona pruži ruku. ,,Ja sam Andrea" reče. Njih dve počeše da čavrljaju kao da se poznaju već godinama. Andrea je bila presrećna. Nije više marila ni za zajedljive poglede drugarica. Ona je najzad našla biće koje je svoje prijateljstvo poklanjalo bez rezerve. 

Pas koji je umeo mnogo da voli

Nikada se nije saznalo kako je dosao u grad. Pričalo se da je pas pokojnog deda Smiljana, koji se ovde doselio sa visokih planina Crne Gore. Doselio se sa psom vučjakom koji mu beše mnogo veran. Deda Smiljan nije imao nikog od svoje rodbine tako da mu je pas bio najdraži na svetu i puno ga je voleo. Ali nije mu nikada dao određeno ime. Ko god  da je video tog psa pričao je sve najbolje o njemu. Pričaše, da je to najbolji i najdraži pas na svetu. A kako i ne bi kada je sam udavio tri odrasla vuka. Posle smrti svoga gazde beše veoma tužan, a neki su govorili da je po celu noć sedeo na grobu svoga gospodara i zavijao. Mnogi su hteli da imaju tog psa pokušali su da ga uhvate, ali on to nije želeo i vešto je izbegavao klopke. No u tom periodu dešavale su se čudne stvari u selu. Mnogim građanima se dešavalo da im nešto nestane. Svi svališe krivicu na psa koji je po njihovom mišljenju krvolok. Neki su tvrdili da je besan. Pokušali su da ga ubiju ali im to nije pošlo za rukom jer nisu znali gde se krije. I ja sam bio ubeđen u to, dok ne sretoh to divno stvorenje u starom osušenom voćnjaku. Pas je režao na mene i prilično mi je uterao strah u kosti. Kasnije kada sam mu dao nešto hrane počeo je veselo da laje i da mi se umiljava. To me je strašno začudilo, mislio sam da će da skoči na mene i u trenu da me rastrgne ali to nije učinio. Kasnije sam sve češće dolazio u voćnjak da se družim sa njim, a on čim bi me video naprosto bi skočio na mene i lizao mi lice. Daću ti ime Valijant jer si dobar i snažan kao taj čuveni vitez. Bio je to ogroman pas neverovatne lepote, divovske snage sa veoma krupnim šapama koji bi mogao jednim udarcem da ubije vuka. Pored njega sam provodio najlepše trenutke svoga detinjstva. Kasnije sam pokazao Valijanta svojim drugovima koji čim su ga ugledali poželeli su da ga imaju. Otada smo se stalno brinuli o njemu. Tražio sam dozvolu od roditelja da zadržim psa, ali mi oni to nisu dozvolili jer to navodno nije bio moj pas. Njihove reči su me duboko dirnule i strašno rastužile. Sutradan je celo susedstvo pričalo o tome kako je neko ukrao živinu našem susedu. Po ceo dan je psovao i i proklinjao lopova, naročito je vikao na ovog snažnog psa. Uveče me iznenada probudi neka graja u susedstvu. Pogledah u dvorište suseda i ugledah Valijanta kako za rukav drži lopova koji je pokušao da ukrade bušilicu, koju je namerno ostavio čika Milutin da bi namamio lopova. Sada su ga dočekali Sočnim kostima, a ne starim cipelama ili batinama. Ipak moram da priznam da je pas najviše voleo mene a i ja njega. Ponekad bi se noću iskrao od kuće i igrao se sa psom, jedanput mi je i život spasao. Tog dana je u gradu duvao vetar a uz to se spremala kiša. Baš u trenutku kada sam  prelazio ulicu žureći kući upala mi je prašina u oči. Zaboravio sam gde sam, zastao i zatvorio oči zatim se začula škripa kočnica. Valijan je skočio i odbacio me je na trotoar. Vazduhom se zaorio oštar urlik koji ubrzo nestade. ,,Valijante" viknuh i potrčah ka telu moga psa koji je bio obliven krvlju. Primetio sam da mu je dosta rebra bilo polomljeno. Vozač koji ga je pregazio dovezao nas je do moje kuće. Sve vreme sam bdio nad njim. Pozvao sam veterinara koji je konstatovao da je pas u teškom stanju. Ovoga puta roditelji su mi dozvolili da ga držim u kući. Plakao sam. Njegove oči su takođe suzile. Mislim da je razumeo svaku moju reč. Iako je bio teško ranjen posle dužeg vremena uz veliku negu svih nas ozdravio je. Ozdravio je jer je zao da ga toliko volimo i da bismo nastavili naše druženje. Ozdravio je da bi i dalje drugima pomogao.

Starica

Naša ulica nije u strogom centru grada i u njoj je pretežno mirno i tiho. U njoj se nalaze mahom starije kuće a ima i nekoliko novijih stambenih zgrada, sve u svemu dvadesetak brojeva sa jedne i sa druge strane. Ona je jedna od lepših ulica u gradu, jer je dosta čista i prijatna sa drvoredima i lepo uređenim travnjacima, ukrasnim šibljem i cvećem oko i ispred svake zgrade. Osim ovog osobitog izgleda i, može se reći specifičnog šarma, ona ima i utvrđen ritam života koji se odvija u toku dana ispod njenih drvoreda. Najpre u ranim jutarnjim časovima ljudi žurno odlaze na posao, nešto zatim deca sa velikim torbama na leđima odlaze u školu, a posle toga domaćice idu i vraćaju se sa pijace vukući velike torbe i zembilje pune hleba, povrća i ostalih namirnica. Zatim penzioneri izlaze u svoju uobičajnu šetnju, pa se onda vraćaju đaci iz škole i tako redom. To je bilo pre nekoliko godina. Tada mi to nije padalo na pamet, a sada ponekad i nesvesno bacim pogled na poneki prozor u mojoj ulici i razmišljam o ljudima koji tamo žive, o različitim ljudskim sudbinama i životima koji se skrivaju iza zavesa. Ona je živela u jednom stanu žute oronule kuće negde pri kraju ulice. Kada sam odlazila u školu, ili kada sam se vraćala, često sam viđala tu staricu kraj otvorenog prozora kako odsutno gleda niz ulicu i meni se činilo kao da nekog iščekuje. Ispred te zgrade nalazi se stara lipa koja je cvetala u junu i širila opojni omamljujući miris. Ponekad, kada je lepo vreme, starica bi izlazila napolje, sedela na klupi ispod lipe i plela. Oduvek me je zanimalo ko je ta neobična starica koja živi tako sama i činilo mi se bez ičije pomoći. Jednog jutra u školu sam pošla kao i obično nešto ranije tako da nisam morala da žurim. Kada sam prolazila pored stare kuće starica je bila kraj prozora. Čula sam kako nekoga doziva. Osvrnula sam se ali u ulici nije bilo nikoga. Već sam pomislila da krenem dalje kada je starica rekla ,, Devojčice hoćeš da mi nešto pomogneš?" Odgovorila sam da hoću i prišla prozoru. Dala mi je novac da joj kupim hleb. Nisam imala još mnogo vremena do početka časova, tako da sam požurila do prve prodavnice. Starica se zahvalila a ja sam bila srećna što sam joj pomogla. I sledećih nekoliko nedelja često sam joj pomogla kada je to bilo potrebno. Uvek me je očekivala kada odlazim u školu ili kada se vraćam i tihim glasom, kao da je nešto sakrivala, zamolila bi me da joj nešto kupim. Ja sam to rado činila jer mi nije bilo teško. Osećala sam sam da je njoj moja pomoć bila potrebna. Ponekad bi tražila da da zadržim ostatak novca ali ja to nisam mogla da prihvatim. Ali jednog dana starica nije izlazila i nije stajala na prozoru kao što je obično činila. To me je zabrinulo i odličila sam da posle časova svratim do nje da vidim šta je sa njom da li joj je možda potrebna pomoč. Kada sam se vraćala iz škole dvoumila sam se dali da je posetim ili ne. Pošto je opet nisam videla na prozoru, odlučila sam da svaritm. Na njenim vratima stajao je natpis Olga Janićijević profesor. Pozvonila sam ali se niko nije javljao. Jedan trenutak sam stajala a onda sam bojažljivo ušla u predsoblje. Ono je bilo polumračno. Sa leve strane nalazila se soba. Kroz odškrinuta vrata video se krevet u kome je ležala starica. Videlo se odmah da je bolesna. Tiho sam ušla u sobu. Ona je rekla ,,To si ti drago dete" zatim je malo zastala pa dodala ,,Veoma mi je drago što si došla. Mnogo si me obradovala". Videla sam joj suze u očima. Setila sam se crvenkape koja je došla da poseti staru bolesnu baku. Sve je bilo slično kao u priči samo je nedostajao strašni, lukavi vuk. Pitala sam da li treba da pozovem lekara. Odgovorila je da je lekar već dolazio ali da treba da ide neko da joj donese lekove. Ja sam odmah otišla do apoteke. I narednih nekoliko dana svaraćala sam posle časova sa joj pomognem. Ono što nisam odmah primetila bile je neobičnos njene sobe. Soba je bila puna starinskih stvari koje sam videla samo u nekim filmovima. Bilo je puno lepih goblena. U uglu sobe, na polici stajao je kavez sa papagajem. Na zidu je bio stari časovnik sa kukavicom koji već odavno nije radio. Ono što je posebno privuklo moju pažnju bile su fotografije na zidu. Bilo je dosta starih fotografija već požutelih koje su prikazivale staricu kada je bila vrlo mlada i nove koje su prikazivale neku decu verovatno njene unuke. Primetila je da se interesujem za ove slike i odlučila da mi nešto o njimaispriča. Pričala je o deci u Švajcarskoj i da su lekari. Često joj pišu a ponekad dolaze i u posetu. Tada se ona raduje unucima koje mnogo voli. Pokazivala mi je slike i bila vrlo srećna kada priča o njima. Brinulo je jedino što se nisu odavno javljali. Ali se ona nada da će uskoro doći pa će svi zajedno otići u Švajcarsku i nikada se više neće razdvajati. I njene su se oči ispunile suzama. Njeno lice izborano od dugogodišnjeg rada govorilo je više od reči. Njen glas je bio mek i prijatan a oči pune dobrpte podsetile su me na oči moje bake. Jednog dana bilo je to pred kraj školske godine pozvala me je opet kod nje. Ušla sam u kuću. Ona je radila nešto u kuhinji. Upitala sam da li treba nešto da joj pomognem. Ona mi je zahvalila i rekla da joj  moja pomoć više neće biti potrebna jer sutra dolazi sa decom. Zahvalila se i rekla da ima nešto da mi pokloni. Donela je iz sobe kavez sa papagajem. Rekla mi je da joj je on često pravio društvo ali sad mogu slobodno da ga uzmem jer joj više nije potreban. Sutradan kada sam pošla u školu pred kućom joj je stajao neki strani automobil. Odmah mi je bilo jasno da su njeni došli da je vode. Prošao je školski raspust, prošlo je leto. Na jesen sam ponovo pošla u školu. U njen stan doselili su se neki novi stanari. Pred Novu godinu pošli smo sa nastavnicima da posetimo dom za stare i da prikažemo kraći prigodni program. Tamo su nas radosno dočekali. Dok sam nešto kasnije recitovala, iznenada sam u uglu primetila baku iz moje ulice. Zastala sam. Nešto me je steglo u grlu. Uspela sam da dovršim recitaciju. Kada sam se vraćala razmišljala sam o starici koju sam poznavala. Ponovo sam se setila priče o Crvenkapi i baki. Razmišljala sam o tome zašto je baka morala da živi usamljena u šumi.

Zemlja čuva mnoge tajne

Ćirilovac je kraj na kome su se nekada zlatili čuveni smederevski vinogradi. U poznu jesen širio se miris zrelog grožđa i voća. To je ispunjavalo svaki delić vazduha. Zlatno brdo. Na njemu sunce kao da toplije i duže greje prirodu i ljude. Kraj, koji svojim izgledom i položajem, tu u blizini velike reke, očarava i zaustavlja prolaznike, kako bi uživali u lepom, bogatom i neobičnom krajoliku. Neki su tu zauvek i ostali. Ali, tek pre nekoliko godina ova zemlja po kojoj je ceo kraj poznat otkrila je jednu svoju tajnu ljudsku, uobičajnu ali ipak tajnu.Na mestu nekadašnjih vinograda, duboko u zemlji ležao je vekovima skriven mali antički sarkofag, koga je na svetlost dana izneo ogroman zahuktali rovokopač. Njegovi olovni šiljci probili su strane olovnog sarkofaga, koji je vekovima odolevao zubu vremena. I nama je tako otkrivena dugo čuvana tajna ovog mesta. U njemu devojčica pristigla iz jednog dalekog vremena i nepoznatog sveta. Kao poznanik i neočekivan gost, ali kao neko koga smo možda i iščekivali a nismo znali da li će ikada stići. Zapisano je ime Aurelija. Na sarkofagu urezani su likovi rimskih bogova od kojih je najupadljiviji i najlepši lik boga sunca. To svakako govori o lepoti ove devojčice i njenom zlatnom imenu. Aurelija ili Zlatica, Zlata. Vekovima su je čuvali ovi zlatni vinogradi i skrivali njenu tajnu, uslišujući volju bogova. Volju boga sunca. A kada je tako pomislih možda samo spava. Ogroman bager otkrio je tajnu Aurelije i iznenada mi se učinilo kao da su vinograd nestali, kao da ceo ovaj kraj sada ima drugačiji izgled. Postalo je nekako samotno bez sunca i života. Bez Aurelije. I tajne počinju da se rađaju. Roje se pitanja, sve manje je odgovora a sve više mašte. Sedamnaest vekova mira i tišine, a odjednom kao da ova devojčica sada postaje naš drug, moj vršnjak, u nekoj skromnoj učionici u kojoj se nestrpljivo očekuje zvuk zvona, u nekom dalekom čudnom školskom dvorištu gde žagor dece znači život. Zato opet mislim možda ipak samo spava.

Jednom sam bila veoma tužna

Čini mi se da sam prve uzdahe i žalbe na život, na taj užasan teret čula onog trenutka kada sam postala svesna činjenice da postojim. Ipak sam živela u uverenju da je to samo opsesija odraslih. Ali to nije dugo potrajalo. Jedan događaj, u svoj surovosti i brutalnoj realnosti, kao da mi je neugodno, možda suviše naglo otkrio horizont života.

Živela sam u jednoj vrsti vakuma, zajedno sa svim drugima, a ipak odvojeno. Sve sam primila kao neminovnost, ali ne zato što sam bila hrabra, već sam imala utisak kao da se  sve to dobro i zlo događa nekom drugom. Moji osećaji o zbivanjima najičili su nekoj odvojenosti duha i tela tojest prisustvu dva sasvim različita duha u meni. Možda sam zbog toga sve radila polovično aktivna samo jednim delom. Negde polovinom ili krajem septembra trebalo je da radim prvi pismeni zadatak. Iako sam se obrela u potpuno novoj sredini to me nije zabrinjavalo. Bila sam sigurna u svoje, ako ih mogu tako nazvati književne kvalitete. Verovatno i više nego što bi to sebi dozvolio neko ko nije skorojević. Poznato je da ne treba ići ispred sudbine. A meni se baš to desilo. Bila sam uverena da će rezultati biti dobri. Ipak je sve bilo suprotno. Gotovo željno sam čekala dan kada će profesor saopštiti ocene. Nisam osećala strah već neko prijatno iščekivanje. Bila sam čak i po malo nestrpljiva očekujući taj školski čas. Nisam razmišljala o mogućnosti da se moja očekivanja ne ostvare. Jednostavno se nisam usuđivala. Učinilo mi se da je profesorov glas, dok je čitao ocene, neobično tih i po malo opor. Trenuci su se produžili u večnost. Onda mi se opet činilo da prosto jure. U jednom od tih bezglavnih trenutaka pročitano je moje ime i jedno nemilosrdno i bolno: ,,Četiri“. Ostala sam bez daha. Činilo mi se kao da se oronuli zidovi učionice ruše na mene, kao da su se svalili svom težinom. Osećala sam da mi nedostaje daha, a plavo nebo što se meškoljilo kroz prašnjave prozore učinilo mi se preteće i olovno sivo. To nije bilo pravo sećanje tuge, za to nije bilo vremena. Sve to me je podsećalo na čoveka na umoru, da će ga za samo koji trenutak nestati i njegovu nemoć i strah da to shvati. Tako sam i ja pokušala da, bar za trenutak , odagnam to užasno osećanje poraza nad sobom samom. Ta sitnica, naizgled beznačajna, prosto me je ošamutila silinom udarca. Dugo posle toga ni jedna jedina misao nije mogla da se obrazuje u mom sleđenom mozgu. Veoma lagano sam počela da se vraćam iz te misaone i emotivne obamrelosti koja se graničila sa mrtvilom. Da sam u tom trenutku mogla da zaplačem, sigurno bih se osećala mnogo bolje. Ali, nisam mogla. Ne znam koliko sam još bila u školi. To vreme mi je donelo samo delimično smirenje. To je, ipak, bilo dovoljno da počnem da razmišljam o činjenicama. Nije bilo ni malo opravdanja, bar sam tako mislila. Greška je bila fatalna i ona se više nije mogla ispraviti. Znala sam da ću se uvek sećati da sam jednom izgubila. Bila je to, međutim, jedna od onih bitaka za koju sam rešila da vežem svoj život. Ujedno me je mučila pomisao kako će to shvatiti, oni koji me vole i koji su verovali u moje sposobnosti. Bilo je to ono najstrašnije-griža savesti. Setila sam se obećanja koje sam dala svom bivšem profesoru, da nikad neću pokleknuti. Osećala sam da sam ga izneverila. To me je najviše mučilo. Šok koji sam doživela narušio je moje zdravlje. Uskoro sam dobila visoku temperaturu. Čitava četiri dana morala sam samo da ležim. Bile su to četiri decenije psihičkog mučenja. Imala sam vremena za razmišljanje i to me je najviše ubijalo. Optužbe su prosto navirale. Neprekidno sam plakala .... plakala.... kao da su sve suze sveta bile sakupljene u meni. Stalno me je mučila pomisao na neispunjeno obećanje. Ipak sam se oporavila i krenula ponovo u školu. Jedno popodne prelazeći svoj svakidašnji put, našla sam se nenadano licem u lice sa svojim profesorom. Uprkos svemu bila sam veoma srećna što ga vidim. Požurila sam da mu sve ispričam. Podsvesno sam očekivala da će me razumeti. Nisam se prevarila. Očinski mi je pogladio kosu i rekao da to nije tako važno; da je siguran da sam dala sve od sebe, da bih opravdala njegovo poverenje. U njegovom glasu je bilo toliko topline i razumevanja da je moja tuga i ogorčenje splasnulo. Bilo mi je odjednom jasno da je to jedna od onih prepreka o kojima mi je govorio i koje su mi tek prestojale. To saznanje me je očeličilo, odjednom sam imala poleta da se borim, jer sam znala da se za ono, što najviše volim, moram žrtvovati. I to divno osećanje još uvek živi u meni.

Opisacu jedan zanimljiv lik

Proleće 1861. bilo je iznenađujuće toplo. Tihi aprilski povetarac lelujao joj je oko glave i mrsio dugu kao čađ crnu kosu. Sedela je tu, na tremu Tare, plantaže svoga oca i bezbrižno razgovarala sa svojim prijateljima.

Bila je to mlada devojka sa svojih jedva šesnaest proleća, željna života te nije mogla da misli na burne dane. Skarlet O Hara bila je pojam u Džordžiji. Sve njene odane prijateljice iz pokrajne pa čak i sestre zavidele su joj na lepoti. Devojka crnih vitica, obraza boje breskve, jedra, prepuna ljupkih ružičastih tonova. Oči su joj bile zelene kao smaragd. Te oči je nikad nisu izdale. Kada je trebalo da izgleda milo i prefinjeno, bile su joj najveći prijatelj. Tada su bile sjajne i ljupke. Međutim, tako su često bile ljute , prepune gneva i srdžbe, uvek spremne da sevaju u nastupima besa. Te oči koje su u svojim dubinama skrivale mnoštvo tajni, prekrivale su crne, čađave trepavice koje su mogle tako milo da trepere. Niko ne bi pomislio da neko ovako ljupko i milo stvorenje, može da u pisanju Margaret Mičel, pređe vrlo trnovit put u životu. Ali to je istina. Ova mlada devojka, žena, pretrpela je u svom žvotu velike patnje. Iza ljupkog i ženstvenog lica krio se buran karakter, uvek srećan kad bi nekog mogao do srži da uvredi. Čak se ni svojim bližnjim nije pokoravala. Malo nežnosti pružala je svojim sestrama jedino onda kada je bila sigurna da njena egzistencija neće biti poremećena, jedino onda kada je znala da uzde drži u svojim rukama i da može da ih olabavi. Naravno, pri tom je bila sigurna da svoje stanje neće dovoditi u pitanje. Eto takav je bio karakter ove žene. Jedino je ukroćena ostajala pred svojom majkom Elen, poreklom Francuskinjom, i pred starom služavkom, crnkinjom Mami. Njih dve su bile jedina stvorenja kojima je verovala ili bolje rečeno kojima je htela da veruje. Iako surova prema svima, u najtežim danima je bila heroj. Bila je u Atlanti kada je čula za majčinu smrt. To biće koje joj je bilo drago, koje joj je bilo jedina uteha nestalo je sa zemlje. Bio je to za nju težak udarac od koga se dugo oporavljala. Međutim, to niko nije saznao to je bila njena tajna zaključana u dnu njenog srca. Znala je da ako bude svoj bol pokazala nekom od ukućana, nastaće još veća panika jer njen otac stari Džerald već je bio potpuno skrhan smrću svoje žene.

Ova mlada žena bila je zaista interesantna: drska, mlada, čežnjiva ne baš prefinjenog ukusa. Zato sam napisala ovako, jer svako ko je čitao ,,Prohujalo sa vihorom“ upoznaće u njemu lik lepe junakinje Skarlet.

Gledala sam jedan poučan film

 Bila je subota. Te večeri ostala sam malo duže pored malog ekrana, jer se, po maminom pričanju, davao izvanredan film. Bio je to američki igrani film ,Imitacija života".

 Film govori o rasnoj diskriminaciji u Americi, tema veoma poznata širom sveta. Film počinje dolaskom majke i ćerke u Njujork gde se majka zapošljava kao kučna pomoćnica a kči desetogodišnja devojčica, odlazi u školu. Međutim, tu doživljava svoja prva razočarenja. Na svakom koraku ona vidi podsmeh svojih drugarica, njihov prezir, jer joj je majka sluškinja. Zato što još nije bila zrela, ona je shvatila da treba da se stidi svoje majke, jer je njena koža crna. Shvatila je da je zbog majke mnogi preziru. I umesto da na to ne obraća pažnju, ona i sama počinje da mrzi i prezire majku. Kada je odrasla, pobegla je od kuće ne javivši se majci. Majčina ljubav je bila ogromna. Počelo je njeno besciljno lutanje za kćerkom koja joj je bila jedina nada, zbog koje je još jedino živela. Našla ju je u jednom lokalu gde je radila kao pevačica. Međutim, kćerka je nije ni pogledala, praveći se da je ne poznaje. Ali majčina ljubav je velika. Bilo je dovoljno što je videla svoju kćerku, a zatim je otišla kući i posle nekoliko dana umrla sa imenom svoje kćeri na usnama. Pogreb je bio veličanstven. Dok je žalosna povorka išla, iz crkve su čula crnačka duhovna muzika. Najednom, jedan očajni krik prekinuo je ovu svečanu atmosferu. Jedna devojka, sva u crnini, bacila se na sanduk pun cveća i neumorno ponavljala ,,Mama, mama"! Jedva su je uklonili sa sanduka i tiha povorka nastavila je svoj put, odajući poslednju počast majci, majci koja voli i prašta. Ne, više nisam mogla da izdržim. Suze su mi kao lude jurile iz očiju. Pogledala sam u mamu, koja je sedela pored mene, a zatim je čvrsto zagrlila. Bio je to zagrljaj pun ljubavi, zgrljaj koga nikad ne bih želela da se oslobodim, jer majka to je jedino biće na svetu koje me voli i koje će me uvek voleti, jedina koja mi može pomoći ili bar olakšati. Ali tek kada je izgubimo, shvatimo šta je sve značila za nas i naš život.

Ovog filma ću se uvek sećati, naročito poslednje scene gde devojka shvata da joj je majka bila jedino biće koje je volelo.

Priča o starom seljaku

U daljini se začuo lavež psa. Probuđen, tromo je podizao umorne trepavice. Prva svetlost se stidljivo probijala kroz mali, uski prozorčić na njegovoj kolibi. Polako je ustao, izašao i otišao u šupu. Tamo je u uglu stajao plug, obasjan belom svetlošću. Starac je nesrećnog pogleda gledao oštro sečivo pluga. Svakog jutra je u šupu odlazio sa nadom da ga plug neće tamo čekati i da je ovo dosad bio samo ružan san. Sa plugom je radio, živeo i jeo, sa plugom će i umreti. Tako je mislio starac. Začuli su se prvi petlovi. Starac se trgao i požurio da iznese plug. Bio je težak, a stracu je bilo već preko sedamdeset leta. Odavno su njegove ruke bile onemoćale. Nekada je on mogao takav plug na rukama da nosi do njive. Ali to je bilo pre četrdeset godina. Bio je mlad, sa lepim parčetom zemlje i kućom, pun snage. Svi su ga u selu cenili. Bio je čuven po poštenje. Svu su govorili da nema pravednijeg sudije od njega, Pavla Ugripova. A tada je došla suša, pa poplave. Sve mu je bilo uništeno. Zadužio se. Bio je primoran da sve proda Bečirevićima. Jedino mu je preostalo da postane njihov sluga. Proklinjao je takav život i žalio za onim nekadašnjim. Tu ništa nije mogao. Upregao je volove. Volovi su bili krupni, tužnih tamnih očiju. I oni su bili sluge kao i Pavle. Natovario je plug i krenuo. Pogledao je veliku belu kuću Bečirevića. Bilo je mračno u njoj. Još su spavali jer se do pola noći lumpovalo. Bečirević je trošio veliki novac na provode. Pavle je nastavio put. Kola su polako truckala po starom seljačkom putu. Na njivu je stigao kada se sunce beć bilo izašlo iza obližnjeg brda. Odmah je počeo sa oranjem. Oštro sečivo pluga paralo je zemlju još vlažnu od noćašnje kiše. Pavle je poguren gazio bosim nogamapo po grudvama mokre, hladne zemlje. Svoje opanke, jedinu obuću, već stare i pocepane, ostavio je u kolima. Ubrzo je postalo tako vruće da mu nije smetala hladnoća pod prstima. Iako je bio mart sunce je bilo tako vrelo kao da je odlučilo da spali sve živo. Oko podne iznemogao starac je otišao u hlad stoletnog hrasta. Među žilama tog starog izboranog drveta Pavle je bio napravio sebi ležište da se odmara. Iz male šarene torbice izvadio je svoj ručak. Crnim, zemljivim rukama je otkidao parčiće tvrde, ustajale proje i stavljao ih u usta. Jeo je sa mukom bez ikakvog zadovoljstva. Ustajala vruća voda iz čuture ga nije osvežila. Vratio je ostatke proje i čuturu u torbu i polako krenuo natrag na posao. Sa mukom se odvajao od hladovine retkog hrastovog lišća, koja mu je pružila utočište od vrelog sunca. Nastavio je sa radom. Znoj mu se slivao niz lice i vrat. Njegova košulja nekada nova i bela, a sada žuta, sa otkinutim okovratnikom i rasparanim rukavom bila je mokra. I dalje je radio. Pao je sumrak. Ponovo je upregao volove u kola i natovario plug. Polako se vraćao . Kada je stigao bilo je veče. Gazdina kuća bila je osvetljena. Iz nje je dopirala muzika i smeh ,, Još jedna lumprejka" pomislio je Pavle. Odvratio je pogled sa blistave kuće i pogledao na suprotan kraj dvorišta. Tamo je bila njegova koliba, mala, neugledna i mračna. U njoj nije bilo nikog da ga dočeka i kaže mu prijateljsku reč. Spustio je glavu. Obuzela ga je tuga. Ispregao je volove i odveo ih u štalu. Nahranio ih je. Oni su mu bili jedini prijatelji. Skinuo je pluga sa kola i odvukao ga do vrata šupe. Uvukao ga do je unutra i sporim umornim korakom izašao. Otišao je u svoju kolibu i u mraku napipao delić sveće i šibicu. Upalio je sveću i bledi, slab plamen je zatitrao po prostoriji. Odložio je torbu i skinuo opanke . Legao je u svoj krevet i ugasio sveću. Brzo je zaspao. Spavao je, sanjajući svoju mladost i nekadašnji život.