Šta sve za mene predstavlja knjiga

Opšte je poznato da je za ljudski vek vrlo kratak. Možda je prekratak da bi se upoznao jedan deo od svega onoga što je stvorila čovekova ruka. Kako da sagledamo peščana prostranstva Sahare, visoke i snežne visove Monblana, kako da upoznamo misli, osećanja i dela velikih ljudi? Nisam dugo bila bez odgovora. Došla sam do zaključka da sve to, pa i mnogo više možemo saznati uz pomoć knjiga.

Od trenutka kada sam došla do ovog zaključka knjiga je postala sastavni deo mog života, uselila se u svaki kutam moje sobe i u svaku moju misao. Zahvaljujući knjigama u mojoj svesti se stvorio raznovrstan svet. Tu se nalaze ličnosti sa raznovrsnim osobinama. Svakom narednom knjigom doživljavala sam nešto novo, nepoznato napajala se time. Knjiga je neosetno ušla u moj život i postala mi je neophodna duhovna hrana, kao hleb. Što sam ih više čitala, želela sam da ih pročitam još više, toliko mnogo da ne postoji ni jedna knjiga čiju sadržinu ne bi znala. Želela sam da budem celog života okružena knjigama i da ne radim ništa drugo, već samo da ih čitam. Bila sam srećna i patila zajedno sa Džrjn Ejr. Plakla sam zajedno sa Širli, osećala bol kada i Katrin Linton. Bila sam srećna kao doktor Preskot. Suze, rados, bol i tuga su se smenjivali i ja sam postajala novo biće. Divila sam se čistoti Šarlotine guvernante Ejr, strpljivosti Kraninove sestre Li, pravednosti i istiniljubivosti Ročeperove. Sve te ličnosti sa svojim osobinama su uticale da izgradim svoj stav prema svetu koji me okružuje. Kada sam bila tužna, čitala sam neku knjigu sa veselom sadržinom i ponovo bih se oraspoložla. A ponekad je dovoljna neka sitnica pa da budem tužna. Kroz knjigu sam naučila da razlikujem dobro od zla i da cenim ljude i njihova dela. Upoznala sam nove predele, običaje i narode, divila sam im se a neke sam i zavolela. Osećala sam hladnoću polarnih predela, vrelinu žarke Afrike, blagu umirujuću klimu Italije. Za mene ne postoji dobra i loša knjiga. Sve su mi podjednako drage i u svakoj pronalazim nešto novo , dotad nepoznato, zanimljivo i korisno. Skoro sa svakom ličnosti imam nešto zajedničko. Kao da nas spaja neka tanka nevidljiva nit, koja kasnije raste, uvećava se i postaje sastavni deo moga života i bića. Kada je trebalo da donesem neku važnu odluku, u mislima sam se pitala kako je to rešila neka ličnost iz pročitane knjige. Često sam upoređivala svpje savremenike sa ljudima iz prošlosti, studirala ih pronalazila njihove mane i vrline. Ulazkom u svet književnosti moj život je obogaćen novim oblicima života. Pronašla sam smisao svoga života i svakom novom knjigom izgrađivala sam svoje duhovno biće. Zbog svega ovoga veoma cenim književnike i njihov napor da opisujući život vrše snažan uticaj na mene. Treba da im budemo zahvalni što su nam omogućili da mnogo saznamo o prošlosti našeg naroda, o sadašnjosti, a i o budućnosti. Među knjigama nikad nisam usamljena jer svaka predstavlja novu istoriju koju trba pročitati i izvući nove zaključke. Zatvarajući poslednju stranicu neke knjige činimi se da ostavljam dragog prijatelja i da završavam jedno poglavlje moga života. Ono mi ostaje i duboko urezano u sećanju. Onda dolaze nove knjige i sa njima druge ličnosti i događaji. Tako se događaji nižu u neprekidnom lancu jedan za drugim. I knjiga sve više postaje izvor novih saznanja, zabave i razonode.

Eto to sve knjige predstavljaju za mene kao čitaoca i kao čoveka.

Dogodilo se za vreme jednog školskog odmora

Često na izgled beznačajni trenuci utiču na ljudski život i usmeravaju ga. Bila sam okrenuta ka velikim događajima i važnim ličnostima, a nisam ni primećivala kako me baš male stvari menjaju i vaspitavaju.

Jedan takav događaj pstao mi je duboko u sećanju. Osvanulo je tmurno zimsko jutro. Ustala sam rano i pošla u školu putem kuda uvek idem. U školskom dvorištu me je dočekala vesela graja dece koja su trčala po snegu, koji je ispod njihovih nogu neprekidno škripao. Na znak zvona svi smo ušli u učionicu. Ubrzo je po hodnicima zavladao potpun mir. Čas je sporo prolazio. Kada je, ipak, zvono oglasilo kraj časa, svi su veselo požurili u dvorište. Nestalo je zabrinutosti sa lica i kao čarobnim štapićem cela škola se pretvorila u hram radosti i smeha. A napolju su pahuljice nežno i lagano padale na već pobelelu zemlju. Grudve su nestašno letele i rasprskavale se na kaputima ili raznobojnim kapama. Gledala sam taj prozor sa drugaricom i srećna sam bila što su svi tako radosni i puni mladalačnog žara i poleta gotova sam želela da vrisnem od navrlih emocija. Upravo baš u tom trenutku , desetinu metara od mene, čuo se neprirodan krik ali ovoga puta bun bola i ogorčenja. Pogledala sam na tu stranu. U snegu je sedeo slabunjavi dečak od oko devet godna, obučen u tanak, iznošen poveći kaput. Na desnom kolenu imao je nevešto ušivenu zakrpu. Nos i uši su mu se crveneli od hladnoće. Njegova kosa inače smeđa i sva u uvojcima belela se od snega. Sa ispruženim promrzlim i crvenim rukama klečao je do pola  u snegu ispred mnogo starijeg dečaka, koji se zlobno i cinički osmehivao.

Nesposoban da ustane molio je

,,Molim  te vrati mi ".

Drugi dečak se udaljavao stiskajući nešto u ruci i zlobno se osmehivao.Manji deča je spustio ruke na krilo. I dalje sedeći u snegu tiho je jecao. Iz njegovih bistrih, zelenih očiju vtcale su suze. Želela sam da mu priđem, podignem ga i utešim, ali nisam mogla. Nešto me je stezalo u grlu. Onda je neočekivano ustao, dohvatio svoju torbicu, pokupio knjige koje su bile rasturene po snegu i krenuo ka izlazu iz školskog dvorišta. Dugo nisam mogla da odagnam iz sećanja sliku tog bespomoćnog deteta, duboko nesrećnog iz ko zna kog razloga, a to su ubedljivo govorile njegove blage oči. Dovoljno je bilo da sretnem nekog dečaka njegovih godina, ili da vidim da neko plače, pa da se setim tužnih, zelenih očiju i malih promrzlih ruku. od tog dana sam zavolela decu. Bila sam spremna da dam sve od sebe da ne vidim ponovo suze kako se kotrljaju niz male rumene obraščiće.

Shvatila sam nešto važno i uvidela kako je časno i plemenito boriti se za ta mala bića.

Moji susedi

Možda vi živite u nekoj velikoj zgradi na čijim fasadama blistaju reklame? Kraj vaših kuća jure automobili i šetaju prolaznici šarenih odela. Susede poznajete samo iz spiska o stanarima. A ja ?

Ja živim u maloj kaldrmisanoj ulici ispod Zvezdare. Osam prizemnih kuća i tri ulične svetiljke čine kostur naše ulice. Stambena zgrada sa brojem dva predstavlja njeno čelo. Velika mermerna ploča upoznaje prolaznike da je godine 1914. baš tu bila partizanska štamparija. Medjutim ja danas hoću da vam kažem nešto o njenom srcu. To srce čine žitelji moje ulice. Tu živi dvadesetak đaka, sedamnaest baka i četiri odrasla mladića. A kad sunce probudi jutro i kad se mirisom lipe ispuni soba zakašlje se deda Janko i već se čuje priča iz njegova doba. Po stoti put priča o lasti koja mu pod krov sleće. Baba Stana je krenula da kupi nešto za njenog mačka. Prolazi tako kraj broja 4 i lupa štapom u debelo okno. Hoće da probudi Stanka, obućara, plašeći se da mladić ne zakasni na posao. Kada vidi njegovu čupavu glavu kaže mu da danas pravi veću oduću jer deca iz naše ulice rastu. A kada podne osvoji ulicu i kada đaci pođu u školu , i kada zaposleni sa polsa dođu u mojoj ulici svi se susedi zajedno raduju, pomažu i vole. I baš zato vam kažem da moja ulica ima veliko zajedničko srce koje pulsira u svakom njenom kutku. Eto, pitajte nekog mališu čija mama ima dosta pekmeza od šljiva. Svako će reći da ima Mirkova mama. Mile, Jova i Vesna često su musavi ispred broja pet. Pekmez im ponekad uđe i u uši jer prave slatke brkoe. Oni su još maleni za Zoranovu ekipu. Jer Zoran zaista voli Dragana, Janka i u fudbalu su nepobediv tim. Inače svi su ti dečaci zaštitnici nas devojčica. Ponekad sa nama igraju bagminton, drže nam konopac dok skačemo i ne ljute se kada same igramo školice i pričamo naše tajne. Ipak, u našoj ulici ima dosta odraslih. Njihova zajednička osobina je da su vrlo radni ljudi. Kada se vrate sa posla uređuju prostrana dvorišta, boje ograde, čiste trotoare. Majke čuvaju decu. Ja eto pamtim kada nas je moja mama čuvala obično sam ja jedina dobila batine. Činilo mi se da je ona svoj ostaloj deci bila bolja mama. Dana, kad to pomenem i Jasna priča da je samo njena mama bila stroga. Ako čujete Jelenu uvidečete da su nam mame vrlo stroge. Ali zato mi imamo bake. To su baba Mara, Smilja i  Nada. Kod baba Nade sam učila prvi put da vezem.ona zna da svira na klaviru i piča doživljaje sa tri kontinenta. Zimske večeri provodimo kraj njene peći. I dečaci i devojčice je mnogo vole. Jedino nam je tako drag deda Mile. On nas s proleča vodi na izlet. Zna mnoge vesele igre sa loptom, sa štapom, vezanim maramama i točkovima. Uvek je nestrpljiv kada je zima. Sad će opet moji vršnjaci sa dedom u šumu. A mala kaldrmisana ulica uvek živi bučnim životom. Ona nije nikad pusta. U smiraj dana tu ptice pevaju večernje uspavanke. U ranu zoru tvrdokljuni kos lupa u orah. Ali kada ptica nema onda poleti Joletova lopta u neki prozor. Pukne okno ponekad se čuje vika , ali za kratko: uliva čiji kostur čine osam kuća živi veselo.

Vesela je uvek jer ima srce, jer u njoj živi dvadeset đaka, sedamnaest baka i četiri mladića. 

Sećanje vezano za neke značajne trenutke mog proteklog školivanja

Kako je život čudan. Nekada je nestašan kao planinski potok, pun virova koji prete, ili mračan kao otvor pakla. Onda se čoveku odjednom učini da se ništa ne događa, kao da ga život zaobilazi i odlazi drugim, njemu nepoznatim stazama.

Dugo sam mislila da živim odvojena od svega, kao prestupnik u ćeliji, odvojena od ljudi, realnosti i onoga što nazivaju trkom sa vremenom. Odjednom našla sam se naraskrsnici životnog puta. Završila sam osnovnu školu i trebalo je upisati se u srednju. Osam godina dugih kao noć i brzih kao planinska reka ostale su iza mene. Taj period sa ovog rastojanja bio mi je sav lep. Došla sam do zaključka da mi je događaj baš iz tog vremena pomogao da se odlučim o svom životnom putu. Bila je jesen. Kiša je beskrajno padala kao da je želela da potopi sve živo. Sunce bi se ponekad bojažljivo pojavilo i , uplašeno tim strahom, ponovo skrilo. To jutro me obeshrabrilo. Iznenadni talas melanholije i nezadovoljstva učinio me je nesposobnom za bilo šta. Dok sam posmatrala ovo ore sivila zvono na vratima je zvonilo. Bila je to devojčica iz suseda. Zadihana saopštila mi je da treba da se spremim i pođem u školu radi izrade nekog nagradnog temata. Sada? To mi se učinilo nemoguće. A moje sumorno raspoloženje? Rasprnulo se kao probušeni mehur. Mehanički sam obukla mantil i izletela napolje u blato, kišu i vetar. Usput sam počela da gunđam. Pitala sam se zašto sam pošla, zašto dozvoljavam da sa mnom raspolažu kao da sam neka stvar. Još mnogo detinjastih misli mi je palo na pamet. Ali to je bio samo odraz mog buntovničkog duha a ne prave ljutnje.u Sali gde je nekad bila školska kuhinja već se sakupila grupa učenika. Ušla je profesorka i izdiktirala temu : ,,Nema nagradebez rada, ni bogatstva bez štednje’’. Bilo je to dolivanje ulja na već rasbuktalu vatru. Tema mi se nije ni malo svidela. Ipak sam, malo bezvoljno, počela da pišem. Dva dana kasnije na času fizike u učionicu je ušla ona devojčica iz susedstva I rekla da me director zove. Zašto? To nisam znala. Pošla sam. U kancelariji meje dočekalo direktorovo strogo lice, sada nasmejano i, učinilo mi se srecno. Mirnim, dubokim glasom mi je saopštio das am osvojila prvo mesto u opštini u izradi nagradnog temata. Bila sam neizmerno srećna. Tada, tog trenutka , odlučila sam o svemu. Studiraću književnost i raditi ono što volim.

Od onda je prošlo dosta vremena a ja se nisam pokolebala. Naprotiv, iz dana u dan sve sam odlučnija u ubeđenju. Srećna sam što će mi se ispuniti želja.

Ulica mog detinjstva

Svi mi imamo neko mesto,neki kraj,ili mozda ulicu koja nas tako neodoljivo potseca na nase detinjstvo. Ponekad je to mesto ili ulica kojom vise ne prolazimo iz nekog razloga.

I ja imam takvu ulicu koje se uvek rado secam.To je bezimena ulica sa mnogo
divljih kestena,mirisnih bagrema i zelenih maslina.Ustvari to je jedan krivudavi put koji je isao uporedo sa glavnim ,ali nama tadasnjoj decivrlo zanimljiv.U toj ulici nalazila se samo jedna kucica,bolje reci obicna krovinjara,a u njoj je zivela jedna baka.Zivela je vrlo usamljeno,a njeno jedino drustvo su bile tri koze i nekoliko kokosaka.U njenom dvoristu je rastao veliki kesten i dve masline. za sve mestane
je bila cudakinja,a neki su je smatrali ludom.nosila je neku za nas cudnu odecu,koja je uvek bila besprekorno cista,a na njenom licu niko nije mogao procitati godine. Ali ta baka nije volela decu,jer deca nisu imala obzira prema njoj.Rugala su joj se smisljajuci razne pesme i rime.A ona je cutala sve dok ne bi izgubila i zadnju trunku strpljenja,a onda bi pocelo da leti kamenje sa njene vec unapred sakupljene gomilice.Vikala je i neke pogrdne reci,a deci je uvek bilo zanimljivo da beze sa tog mesta i posle pricaju herojske price o susretu sa bakom.
Htela ili ne medju tom decom sam ponekad bila i ja,ali joj nikada nisam
uputila nijednu ruznu rec,ali kada su druga deca bezala,morala sam i ja.Mogli smo na putu iz skole,proci glavnim putem,ali nama je bilo zanimljivo da prodjemo bas tim sporednim.
Onda,jednog dana ostala sam duze u skoli nasla sam se sama na putu kuci.Nisam niposto nameravala da prodjem bakinom ulicom,ali kada sam stigla do raskrsca zastala
sam.Nesto me neodoljivo privlacilo da jednom sama prodjem,iako sam se strasno bojala.I prosla sam bakinu kucu,kesten,masline i koze koje su mirno pasle,ali bake nije bilo na vidiku.
Dobro je,pomislila sam,danas cu se hvaliti da sam sama presla taj put.Ali na maloj krivini
sam zastala kao ukopana,ispred mene je stajala baka streljajuci me svojim prodornim ocima.Htela sam pobeci,ali noge su otkazele,drhtala sam kao prut. Onda me ona uhvatila za misicu svojom koscatom rukom, dok je u drugoj drzala stap.Gotovo je pomislila sam,sad ce me ubiti onim stapom.Nisam mogla nista da kazem,cak ni da placem.Onda sam cula bakin
tihi glas."Ne boj se" rekla je."necu ti nista,ti nisi kao ostali,nikad me nisi vredjala niti mi se rugala,znam i tvoje ime,dodji i sedi malo samnom". I dalje sam se bojala,ali sam kao opcinjena posla sa bakom.Uvela me u svoju kucicu.Unutra je sve bilo cisto i na svom mestu,za razliku od spoljasnjeg izgleda kuce.Onda me povela na kamenu klupicu iza kuce odakle se videlo daleko,preda mnom se ukazao nezaboravan prizor.Onda je rekla,znas dete mnogi misle da sam luda,niko nece da se druzi samnom,svi beze od mene,ali bih volela da tebi ispricam
istinu o sebi,koju niko nezna.Opustila sam se i sela pored nje na klupicu. A onda sam cula bakinu pricu i ne samo tada,nego sam dolazila narednih dana,meseci i godina kada god sam uspela da se iskradem da niko nezna.A baka je pricala i pricala,a ja sam je slusala otvorenih usta.Zelela je da zapamtim njenu pricu i da je nekome kasnije ispricam.I zapamtila sam svaku njenu rec.I tako je proslo vreme moje osnovne skole i doslo je vreme mog odlaska iz rodnog kraja. Jos jednom sam otisla kod bake da se sa njom pozdravim.Poklonila mi je vezenu plavu bluzu ,koju i danas cuvam medju mojim dragim uspomenama. Zagrlila sam to sitno uvelo telo,a baka je zaplakala i rekla:"Znam odrasla si i moras dalje,idi sa mojim blagoslovom,ali se uvek seti da si mi mnogo
ulepsala moje poslednje dane." kada sam zavrsila skolovanje i vratila se kuci,posla sam da posetim baku.Zastala sam,nije vise bilo onog puteljka,ni bakine kucice ni kestena,ni maslina a ni bake,sve je nestalo pred novom modernom arhitekturom.Mogla sam samo da zamisljam gde se sta nalazilo.Ostale su samo uspomene i jedan grob na kome kratko pise.
OVDE
POCIVA BAKA SELA.

Volim te

Ponekad čovek u sebi nosi nešto što ga muči, što bi želeo da kaže svima, a ne može. Biće da je i godina prošla otkad se lomim da ti kažem, da ti priznam… Htela sam, razmišljala, bojala se pa tako i odustajala. Ima li smisla, da li je fer ?

Noćima razmišljam i smišljam kako da ti kažem da te volim, da mi trebas, ali sutra kad te vidim, prećutim... Prećutim i kad prođem pored tebe, prosto zadrhtim. Prođe me ona čudna jeza, i pobegnem, stidim se, a znam da ne bi trebalo. Volela bih da mogu da ti kažem sve što želim, koliko mi značiš i koliko si mi potreban, ali tu je neki zid, o koji udarim svaki put kada reč krene sa usana. Kad me pogledaš, ja okrenem glavu, opet se stidim i svaki put se pitam jedno te isto: 'Zašto te volim, zašto mi trebaš, zašto baš ti?' ali na svako moje pitanje nemam odgovor. Želim da te uhvatim za ruku, da te uvučem u moj svet. Želim da uplovim u tvoj zagrljaj kao brod u svoju luku. Želim da te zagrlim, poljubim, da ti pokažem koliko te volim. Želim da prenesem svu svoju sreću na tebe, da osetiš koliko si prisutan u meni. Želim da ti se dopadnem. Želim da zajedno sanjamo i maštamo o lepim stvarima. A onda se trgnem. Vraćam se u stvarnost, a od svega toga ne ostaje ništa, samo praznina, mračna i tamna praznina. Sve nestaje kao dim. Hiljade neprospavanih noći, hiljade tvojih slika oko mene. Stalno si u mojoj glavi. Odatle ne izlaziš nikad. Neka, dokle god si tu, u meni, ja se nadam. Koliko toga bih ti rekla kada bih imala hrabrosti. A šta sam ja, u moru zaljubljenih i srećnih, u vrtlogu razočaranih i tužnih, bez tebe ? Bez tebe sam ništa, veliko ništa.
Sada znam, sigurna sam, ti si taj, moja jedina želja, moja sudbina. Ti si vetar u mojim jedrima, ti si ta košava koja toliko prija. Ali šteta, šteta, jer, sa druge strane reke maštanja, postoji realnost, a u tom svetu, u svetu realnosti, nemam snage da ti priznam sve ovo. Nemam snage da ti kažem da te volim..

Moja drugarica i ja

Ne pamtim kako smo se unoznale, a znam da smo zajedao u razredu od prvog školskog dana. Moja najbolja drugarica, o kojoj ću da pišem, zove se Dragana.

Svakog dana, za vreme nastave stalno smo zajedno. Za vreme odmora delimo užinu, tešimo jedna drugu kada nešto ne znamo i dobijemo jedinicu, šalimo se sa drugovima i drugaricama, a nekad se i posvađamo. Ja sam neki put loše raspoložena, pa je dovoljna i najobičiija zamerka da se naljutim na nju. Tada i ona bude ljuta i ne govorimo dva-tri dana. Što se tiče mene, ja bih se pomirila i nosle pet minuta, ali neću da ne bi pomislila da je molim. Nekada bude sve zaboravljeno: i svađa, i ružne reči. Onda ponovo kao i pre. Odemo u neki miran ugao, ili se šetamo i poveravamo jedna drugoj svoje male tajne.

Dragana je malo niža od mene, kratko ošišane crne kose. Tako sam uvek i ja ošišana. Oblačimo se skoro identično, pa nas neke devojčice iz nižih razreda pitaju da li smo sestre. Ona uvek odgovara da jesmo, a ja, pak, ne mogu da izdržim pa se nasmejem.

Dragaia ima sitne pege i ima len osmeh. Veoma je iskrepa i verna drugarica. Sećam se jednog događaja koji se desio na kraju školske godine. Bile smo u pegom razredu. Nastavnici su skoro svi bili zaključili ocene.i baš toga dana smo zajedno sa nastavnikom fizičkog vasnitanja zaključivali ocene. Kada je nastavnik upitao koju ocenu da da meni, neke zlobne drugarice, koje su mi zavidili što sam odlična, rekle su da treba da dobijem trojku. Ja sam ćutala iz razumljivih razloga, jer se raspravljalo o meni. Međutim, moje drugarice, predvođene Draganom, bile su objektivnije i izjasnile se za četvorku. Nastavnik je razmislio i uvažio Draganin predlog.

Eto takve smo nas dve.