Moja vera

Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

Herman Hesse

Legenda kaze

Legenda kaže da je svet stvorila ljubav, koja je pomirila nepomirljivo i spojila nespojivo Tako je nebu dala postelju da na njoj odmara a zemlji krila da na njima leti, Prošlost secanja da kroz njih traje a buducnost nadu da se iz nje radja Pa je trajanje umnožila kroz dan i noc, dan obasjala suncem a noc okitila zvezdama. I onda stvori coveka i ženu, da se on u njoj ogleda a ona u njemu vecno traje. Onda ljubav sklopi dlanove pa sastavi levu i desnu stranu sveta. Jedna olista a druga procveta i nasta cvet da zauvek seca i NJu i NJega da je ljubav stvorila svet..


Ljubav,jedino lepo i cisto.Ono sto nas vodi,kad razmisljamo srcem,spremni uciniti svaku ludost za voljenu osobu.Ljubav je kada nam neko znaci sve,makar mi njemu ne znacili nista.Ljubav je spremnost da menjamo samog sebe,navike,zivot,tada smo prvi put ono sto do tada nismo bili.Ljubav je kad dajemo sve od sebe,a svakim danom osecamo da imamo da dajemo jos vise,vise...Ispunjava nas,pokrece,borimo se,jaci smo,a nekada nas pravi slabicima.Nekada utice na nas pozitivno i ohrabruje nas,daje volju i zelju za zivotom,a vrlo retko oduzme svu snagu,svaku zelju,kad ostanemo sami,ali i tada nam ostaje ljubav,nadanje,cekamo neko bolje sutra,neku promenu voljene osobe.Nadamo se da ce ljubav isto tako biti pokretac te osobe i navesti je na sve ono o cemu mi sanjamo i za sta zivimo.Ljubav je kada za voljenu osobu cuvamo sve lepe reci,kada otvorimo dusu onako kako nikome nismo,poklonimo svu neznost.Kroz mastu,snove,zelje,jednog obicnog coveka,sa manama,pretvorimo u andjela,velikih belih krila,vecnog cuvara nasih snova.

Mislim da sam uspela da je definišem.

Sta je ljubav

Sta je ljubav...

O ljubavi je sve receno. Receno je da je ljubav
ta kojom ljubiš one zbog kojih gladuješ,zbog kojih si zedan,
zbog kojih si gol,bolestan, u tamnici...... One zbog kojih
placeš,one koji te progone,ubijaju........ Sve je o ljubavi
receno...........

I kad bi o svakoj reci pitao ljubav sta je ,rekla bi ti da je to
istina ,ali ljubav se nemože osloniti na reci. Ona se mnogo
bolje sporazumeva sa neizrecivim. I cinimi se da svaka rec o
ljubavi zaklanja nebrojene njezine promasaje,toliko dublje od reci.


Evo, u neko kišno predvecerje vracao sam se s prijateljem
kuci .Neka je djevojcica nezašticena išla kroz kišu...........
Svoju je lutku,jednom rukom cvrsto privila k sebi,dok joj je
drugom rukom zaklanjala glavu od kišnih kapi...........
Covek se može osetiti posve sam i osecati da su ga
svi napustili........ No,ako je samo jednom vidio lik
djevojcice s lutkom na kiši njegova ce duša nikad nece
slomiti i ostati bez nade.............


S ljubavlju je kao s nekom skupocenom kineskom vazom

koju je ubrzo, uprkos silnoj pažnji, neko dete razbilo.
Ukucani su skupili ostatke i ostavili ih u neku kutiju.
I ko god ih vidi, zamišlja vazu na drugaciji nacin........
No, ma kako lepa bila, nijedna zamisao ne obuhvata
svu njezinu ljepotu..............
Covek posle mnogih tišina,boli i blizina nauci
da se ljubav ne izražava ni recima ni mislima ni cutanjem nego covekom...Duše se obracaju jedne drugima i dodiruju na nebrojene i neizrecive nacine....

-Ovo sam negde pronasla i jako mi se dopalo,da ljubav je nada,ljubav su sve one neizgovorene reci,koje se odcute a naslute,ljubav je ono sto nosimo u dusi.

Ljubav je sloboda

Postanite svesni svoje nesreće i ona će iščeznuti -ustupice mesto sreći. Postanite svesni svog ponosa i on će ustupiti mesto samilosti. Postanite svesni svojih strahova i oni će se rasplinuti - javiće se ljubav. Postanite svesni svojih veza i one će nestati - javiće se sloboda.

Ljubav, sloboda i sreća nisu biljke koje možete uzgajati i obnavljati. Ne možete čak ni znati šta stvarno jesu. Jedino što možete učiniti je da analizirate njihove suprotnosti i tako uočite njihovo iščezavanje.
Treća osobina svetosti je da ne može biti priželjkivana. Priželjkujete li sreću? Automatski postajete napeti sve dok je ne dostignete, i neprestano ste u stanju neza-dovoljenosti. A nezadovoljenost i napetost ubijaju svaku sreću koja vam je obećana. Kada sebi poželite svetost, vi hranite lakomost i ambiciju koje vas čine egoističnim i praznim - sve drugo samo ne svecem.

Blizak neprijatelj ljubavi jeste vezanost. Vezanost se samo pretvara
da je ljubav. Ona kaze: "Volecu te, ako i ti mene volis." To je neka
vrsta trgovine ljubavlju. I onda rezonujemo; "Volecu ovu osobu sve dok
se ona ne promeni. Volecu ovu stvar ako je onakva kakva ja zelim da
bude." Ali to uopste nije ljubav -- to je vezivanje. Postoji velika
razlika izmedju ljubavi, koja dopusta, podstice i ceni, i vezanosti,
koja grabi, zahteva i nastoji da poseduje. Kada vezanost pocnemo da
brkamo sa ljubavlju, ona nas zapravo udaljava od te osobe. Osecamo kao
da nam je ta osoba potrebna da bismo bili srecni. Ovakva vezanost nas
takodje navodi da svoju ljubav nudimo samo odredjenoj vrsti ljudi,
iskljucujuci sve druge.
LJUBAV JE SLOBODA.

Albert Kami-Stranac (prepricano)

Književna vrsta - Moderni roman lika

Mesto radnje - Alžir

Kompozicija dela - Roman se sastoji od 2 dela
1. deo - 6 poglavlja
2. deo - 5 poglavlja

Kratki sadržaj - Radnja romana događa se u Alžiru. Glavni junak je mali drzavni sluzbenik Mersault, mladić s banalnim životom bezbroja malih, beznačajnih ljudi.

Roman Stranac je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Mersault stranac društvu, a društvo njemu. U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire. Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema. Mersault oseća da u svetu gde živi ne može da utiče na svet i da ga menja. On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet. Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersaultu oduzmu žvot. U ime koje pravde se nekome život oduzima? Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac? Mersaultu se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu. Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja? Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost. U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka: Mersault poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije). U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl;java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada. On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši.

Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega. Mersault voli svoju majku jer je prva rečenica: - Danas je mama umrla, ali ujedno beži od nje. Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu. Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersaultovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost. Ako je Mersault kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom. Dugi zatvorski dani odvajaju Mersaulta od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano. Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersault koji je okrenut životu a ne nebu. Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega. U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života. On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu. Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom: I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti. Sada je Mersault mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Mersault smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru.

U tri dramatična trenutka kada se Mersault nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi. Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke.

Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom. On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog. Na jednom mestu Merso kaže: - Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači. Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje - više smrt onih koje vole. Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci. Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu. Jedna zona ličnosti, oblast Mersaultovih osećanja stalno je potisnuta. Mersaultov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje. Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima. On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Mersault samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.
__________________________________

Roman, pisan u prvom licu, započinje jednostavnom konstatacijom:
Danas je majka umrla. Od te prve jednostavne rečenice u romanu svi događaji djeluju tako na glavnog junaka – oni najglavniji, presudni, kao i svakodnevni. Upravo je ta beznačajna svakodnevnost i ispunila prvi dio ove ispovjedi. Mir i ravnodušnost kojom Mersault putuje na pokop majke, mir koji u njemu učestvuje, produžuje se do posljednjeg retka knjige. U njegovu životu nema potresa. Imati prijatelja, djevojku, izlaziti s njima, ljubiti - to je okvir njegova života, okvir koji ispunjava iz dana u dan na isti način. Jedan događaj odjednom unosi promjenu u taj život.  Za uobičajnog izleta u okolici grada Alžira s prijateljem i djevojkama, dolazi do sukoba sa koji je za Mersaulta bio presudan. On i njegov prijatelj Raymond potukli su se sa dvojicom Arapina. Najgore je prošao Raymond kojeg je Arapin ranio nožem. Kad su se strasti smirile i činilo se da je sve zaboravljeno dolazi do preokreta. Mersault pištoljem ubija tog Arapina.

Drugi dio romana odvija se u zatvoru bez ikakvih događaja osim ispitivanja i suđenja, on sadrži osjećanja i misli Kamijevog junaka, koji ne može dati nikakvo objašnjenje za svoj postupak; isto tako ne može pronaći nijedan razlog pokajanja, niti želi da se spasi. Smrt na koju je osuđen prima potpuno ravnodušno, uvjeren da je, napokon, sve svejedno, da nema vrijednosti zbog kojih bi trebalo nešto poduzeti.  Užasavanje koje izaziva svojom otvorenom ravnodušnošću očito je užasavanje koje čovjek pokazuje pred otkrićem besmislenosti, apsurda svog postojanja. Mersault ide miran u smrt uvjeren da ona nije ni u čemu gora od života, ni besmislenija, uvjeren da je ona apsolutni kraj.
__________________________________

Analiza likova
Mersault - Sitni bankovni činovnik koji ni od koga ništa ne traži, i koji priznaje drugima pravo da rade što žele. Otuđio se od majke. Nakon majčine sahrane započinje vezu s Marijom. Ona hoće da se oni vjenčaju no njemu je svejedno. On je ravnodušan, nezainteresiran, za sve mu je svejedno.  Prepustio se životu. Ništa ne poduzima da bi bolje živio. Ubija Arapa te mu sude za to ubojstvo. Na suđenju je nezainteresiran, kao da se to njega ne tiče.

Otuđenje – alijenacija od majke:
Djelomice je i zbog toga nisam u posljednju godinu dana gotovo uopće posećivao. Pa i zato što bih tada izgubio cijelu nedjelju – a da ne govorim o naporu koji je bio potreban da odem na autobus, kupujem kartu i putujem dva sata.

Besmislenost - Ali svi ljudi znaju da ne vrijedi živjeti. Uglavnom sam znao da je gotovo svejedno hoću li umrijeti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini života, jer će, naravno, u oba slučaja drugi ljudi i druge žene i dalje živjeti i to na tisuće godina. Zaista, ništa nije jasnije od toga...

Cinizam (nakon majčine smrti) - ... uostalom, nisam se imao zbog čega ispričati. Zapravo je trebalo da mi on izrazi sućut. Vjerojatno će to učiniti prekosutra, kada budem u crnini.  Zasad kao da mama nije ni umrla. A nakon pokopa bit će to nešto svršeno i sve će poprimiti službeniji izraz.

Da li je Mersault dočekao pomilovanje ili je pogubljen, ne zna se. Ostavljeno je čitaocu da sam zaključi. Da li će živeti otuđen od svih u nekom zatvoru, godinama čekajući dan svoje smrti ili će ga ubiti oni koji su mu sudili, svejedno je. To bude isto, jer on je svoj život svakako završio, ne onda kada je ubio Arapina, već onog trenutka kada je sve što misli rekao svešteniku i kada je postao svestan sebe.

On je stranac čitavom svetu, jer prihvata, da život jeste jednostavan i ne komplikuje ga bez nekog cilja. Svi ljudi negde u sebi imaju potrebu da budu voljeni. Ako im još u detinjstvu ta potreba ne bude ispunjena, onda im je zaista svejedno šta ih čeka u životu. Svojim prilagođavanjem situacijama, ostaju stranci ostalim ljudima i tu pomoći nema. Neće ih nikada shvatiti i prihvatiti. Privićiće se na sve u svojoj potrazi. Čini se da čovek zaista može i u "sanduku" da živi.

Raymond Sintes - Onizak, plećat, ima boksački nos. Najbolji Mersaultov prijatelj.  Uvijek je besprijekorno obučen. Živio je u stanu s jednom sobom i kuhinjom bez prozora. Imao je ljubavnicu koju je pretukao jer ga je varala. Mersault je pristao svjedočiti da ga je ona varala i izvrgla ruglu. Potukao se je sa njezinim bratom.

Salaman - Mersaultov prvi susjed. Imao je starog psa prepeličara koji je imao neku kožnu bolest pa mu je poispadala sva dlaka i tijelo mu je bilo osuto pjegama i krastama. On i pas živjeli su u istoj sobi. Salaman je imao crvenkaste kraste na licu i žute rijetke dlake. Svakog dana starac je psa izvodio u šetnju. Uvijek je grdio psa i tukao ga, ali ga je stvarno volio. On mu je bio sve. Kada ga je izgubio bio je utučen i sve je pretražio da bi ga našao.

Marija - Mersaultova prijateljica. Bivša daktilografkinja u njegovom uredu.  Srela je Mersaulta na kupanju i od tada su oni u vezi. Želi se udati za njega, ali njemu je svejedno. Posjećuje ga u zatvoru i rasplače se na suđenju.

Perez - Nosio je sešir okrugla tulca i širkoga oboda, odijelo kojem su hlače padale u naborima na cipele, i kravatu od crne tkanine, koja bijaše premalena za njegovu košulju s velikim bijelim ovratnikom. Iz njegove sijede i prilično nježne kose virile su čudne, klempave i nepravilne uši kojih je boja crvena kao krv iznenadila svakoga na tom bljedunjavom licu.

Ostali likovi
Celeste - Mersaultova mama
Emanuel - Nadstojnik i upravitelj doma za starce
Vratar doma
Mason i njegova žena
Vlasnica restorana u kojem se Mersault hrani

Mišljenje o delu - Stranac sadrži priču o čovjeku koji se našao u situaciji zločinca i osuđenika na smrt, a da ništa od toga ne shvaća. Odnosno, on je izgubljen, živi u svom svijetu, a za druge ne brine što me se posebno dojmilo, kao i odgovori na pitanja: Što je život? Što je svijet? - Život i svijet su apsurdni: apsurd proizlazi iz sukoba između iracionalnosti i nostalgije za smislom i skladom. Međutim, mi ipak živimo, mislimo da postoji neki interes da živimo. Jedno privilegirano iskustvo ipak otkriva vrijednost: to je pobuna, a upravo tu vrijednost Mersault nije želio iskoristiti što je veoma čudno. Ljudi žive u apsurdu, u kugi, dok se Mersault u potpunosti slagao s tim negativnim smislom života.

Odnosno, delo mi se svidelo, jer pisac svojim bojama oslikava opštu zajedničku situaciju svih ljudi, osvetljenje koje on baca na događaje obasjava svakog od nas pojedinačno. Kao i sreća život je varljiv. Jer tako je malo potrebno da budemo sretni, a tako često nam to malo nedostaje. Zato smatram da je Cami ovim romanom pružio okrutnu, ali istinitu sliku o čovjekovom položaju u svijetu.

Kutak moje mašte

Kada sam usamljen i kada mi je dosadno često zavirim u moj skriveni kutak mašte. Tamo uvek pronađem put u neki daleki čarobni svet u kome se dešavaju čudne i neverovatne stvari. Moj kutak mašte je zaključano carstvo mojih snova, a ključeve imam samo ja i niko više.
Obično maštam o tome da sam putnik koji na letećem tepihu odlazi gde god poželi. Dovoljno je samo da zatvorim oči i zamislim neko mesto u svetu i moj leteći tepih će me istog trenutka odneti tamo. Poslednji put sam putovao u daleku prošlost. Proleteo sam kroz vremensku kapsulu i stigao u stari Rim. Šetao sam uskim ulicama, prekrivenim kamenim pločama. Svuda oko mene gurali su se trgovci i njihovi robovi sa torbama na leđima. Zgrade nisu bile visoke. Ljudi su provirivali kroz prozore i pričali jedni sa drugima. Sve ulice su izlazile na široki trg na kome se nalazila okrugla zgrada bez krova sa velikim otvorima. Bila je to arena u kojoj su se borili gladijatori. Gledao sam te velike i snažne ljude kako se bore između sebe. Bili su brzi i znali su da koriste razna oružja. Gledaoci su vikali i burnim aplauzom pozdravljali svaki udarac. Mogao je da bude samo jedan pobednik i zato su borbe bile surove. U počasnoj loži arene sedeo je car koji je pokretom palca odlučivao da li će poraženi gladijator da živi ili umre. Iz arene sam otišao u rimsko kupatilo. Nakon kupanja u toploj vodi legao sam na niski krevet, a jedan rob me masirao i posipao mirisima. Uživao sam zatvorenih očiju, a kada sam ih otvorio moj izmišljeni svet je nestao. Ponovo sam bio u svojoj sobi i u svom krevetu.
Kada na krilima mašte iz stvarnog sveta u kome živim odlutam u neki nestvarni, čarobni svet uvek se osećam lepo i srećan sam. Voleo bih da kutak moje mašte ponekad postane kutak moje stvarnosti, jer moja mašta može svašta i u njoj nikada nije dosadno.

Moji mali nestašluci

Čuo sam više puta da kažu kako mirno dete ne postoji. Iako znam da ima i mirne dece, moj primer potvrđuje ovu prethodnu rečenicu.
Moja mama tvrdi i da sam kao beba bio živahan i nestašan. Svakakva čuda su mi padala na pamet i da sam dobijao „po guzi“. Jednom sam iz kuće izvezao bicikl niz trinaest stepenika. Dobro sam živ ostao. To je bio moj najveći i najstrašniji nestašluk. A onih malih je bilo stvarno mnogo. Šteta što o svima ne mogu da pišem. Na primer, svog psa sam stalno hvatao za rep da vidim kako visi. U igri sam bio najprljaviji od svih, zavlačio sam se svuda i hvatao sve što gmiže, puzi i skače. U svaku gužvu bih se odmah umešao i uvek bio kriv. Vaspitačicu u zabavištu sam veoma izmorio jer sam skakutao kao buva. Kad sam krenuo u školu, tek tada sam želeo da se igram i u svemu budem prvi. Nikad mi igre nije bilo dosta, a u igri, znate, često dođe i do svađe. U mnogima sam , kako mama kaže, „dežurni krivac“ bio ja jer sam naivan i ništa ne shvatam. Dešavalo se i da zbog tuđih nestašluka dobijem grdnju ili „ćušku“. Dva puta sam u nestašlucima lomio i naočare. I sada se nije mnogo toga promenilo. Događa se da upadnem u neku gužvu u školi, pa me izgrde. A kod kuće kritikuju me zbog vremena koje provodim u igri.
Ne razumem uvek šta sam pogrešio, ali znam da nisam nikad loše mislio, samo se desilo. Igračka plačka!

Kako zamišljam naš susret posle deset godina

Nežni sunčevi zraci obasjali su staro školsko dvorište. Zvuk dobro poznatog zvona budi stare lepe uspomene. Nekada deca, a sada već ozbiljni ljudi, isto onako razdragani i pričljivi, veselo koračamo kroz dvorište u susret razrednom staresini, nastavnicima, voljenoj staroj školi.

Gledamo u magičnu crvenu knjigu, koja ne samo da čuva naše ocene, već i uspomene na najlepše dane našeg detinjstva. Deca vedrog i nasmejanog lica sada smo ljudi sa po nekom borom i nežnim osmehom koji odaje sreću u duši, dok nam srce treperi u ritmu zvona. Zajedno sa mojim najbolim drugom ulazim u školu. Pričamo o svojim životima, dok jedan drugog posmatramo koliko smo se promenili. Sada smo mnogo ozbiljniji, završili smo ono što smo želeli i sada nas život nosi dalje svojim tokom. On se opredelio za medicinu i sada je fizioterapeut, ali dosta vremena provodi na kompjuteru. Sredio se. Ima svoj stan i ozbiljnu vezu. Može da se kaže da je uspešno zakoračio i korača svetom odraslih. Jedina promena koja se vidi na prvi pogled je par kilograma viška koje je pokusao da sakrije ispod malo šireg sakoa. Jedna bora je sakrivena u levom uglu osmehom obasjanih usana, ali vedar i srećan izraz jošuvek je tu.

Mole nas za malo tišine i pažnje i mi na trenutak prestajemo sa šuškanjem, i razgovaramo koji ćemo posle nastaviti uz muziku i piće.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Zgarišta i pustoši sela u ‚‚Jami`` i ,,Otkriću``

Balkan je oduvek bio bure baruta, kome je bila dovoljna i najmanja varnica da eksplodira. Pred naletima strašnih osvajača, počev od Rimljana, Turaka, Austrougara preko Nemaca, Italijana, ustaša pa i četnika ostala bi samo pustoš i strahota.

Stradanja srpskog naroda su zabeležena u mnogobrojnim delima, kako buduća pokoljenja ne bi zaboravila genocid i nepravdu nanetu njihovim precima. Nažalost nisu malobrojni primeri gde je okupator zatvarao meštane celog sela u njihove svetinje i palio ih. Iza ovakvih nemilih događaja ostajala bi dogorena zgarišta, a miris izgorelih leševa širio bi se okolinom. Fabrike smrti, ozloglašeni logori nicali su širom Srbije. Jedan od najsurovijih bio je Jasenovac gde su ljudi različite etničke pripadnosti bili ubijani na najsurovije načine. Jednom prilikom su Nemci meštane celog sela vezali žicom za uši, kako ne bi pokušavali da pobegnu i naterali ih da iskopaju jamu ne znajući da će im to biti grob. Onda su ih udarali otpozadi olovnim kundacima, a spreda dočekivali bajonetima. Na tako nedoklane i isprebijane žrtve sipan je živi kreč i bačena bomba. Ali sve to nije bilo dovoljno da se Srbin ubije, jedan je ipak preživeo.

Jer, kao kaže Staljin svo oružje ovog sveta i sva vojska da grune odjednom na Srbe ne bi bilo dovoljno da se Srbin uništi.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Sretni smo što smo imali Vuka

Čovek koji je najviše zadužuio srpski narod, reformisao azbuku i sakupljao narodne umotvorine, odmah je jasno o kome se to radi, to je naravno, Vuk Stefanović Karadžić.

On je dao svakom galsu srpskog jezika po jedno slovo, i time je učinio jedinstvenom u svetu. Vuk je bio samouk. U njegovo vreme bilo je malo učenih ljudi od kojih je mogao nešto valjano naučiti. U sticanju svog znanja i pored mnogobrojnih prepreka bio  je uporan i istrajan do kraja. Ja u svojim očima vidim Vuka kao čoveka koji je bio spreman na sve kako bi unapredio srpski jezik i književnost, a između ostalog da nije bilo njega ja danas ne bi pisao ovaj rad. U njegovom plemenitom zadatku ometali su ga njegovi mnogobrojni neprijatelji, koji su pokušavali da ga spreče u njegovom plemenitom cilju.

Zbog bolesne noge Vuk nije mogao biti borac sa mačem i kuburom u ruci. Ali je njegova hrabrost bila daleko veća, jer u vremenu u kojem je on živeo bilo je daleko opasnije mahati perom i hartijom, a on je u tome bio najbolji.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.