Moja baka

Kažu da se bake,posle mame,najviše vole,pa tako i ja svoju jedinu baku puno volim.
To je tatina mama.Ne živi sa mnom,čak je i u drugoj državi,tako da je vidjam dva-tri puta godišnje.Najviše smo zajedno kada je letnji raspust,jer tada otputujem sa mamom i tatom u Nikšić,gde živi,pa ostanem celo leto.
Moja baka je mnogo dobra.Sve mi daje i mnogo mi popusta u svemu. Uvek spremi neku siću za sladoled pa joj kažem da je moj generalni sponzor. Pošto kuva mnogo bolje od mame,uvek se mota po kuhinji,podseća me na nekog šefa kuhinje u restoranu,sve mora da bude dobro spremljeno i ukusno.Kada mi se desi da se nešto malo prehladim,uvek su tu njeni narodni lekovi,koji pomažu istog trena. Baka mi je i kao meteorolog jer uvek zna kakvo će vreme biti sutra.Kaže da kada se vidi crvenkasto nebo u daljini da to znači veoma vruće u toku dana. Inače,ona ne zna da plete vunene šalove i kape,kao nečije bake,ali znam da kada ih kupi to učini sa puno ljubavi. Znala je moja baka puno puta da me odbrani od tate i mame kada se nešto naljute na mene. Bude mi kao advokat na sudjenju.Baka Mika ima kratku kosu,ufrćkanu viklerima i blage braon oči. Moja baka je najbolja baka na svetu.Jedva čekam božić da budemo zajedno.  

Sastav je predvidjen za osnovce!

By Ljiljana

MOJA MAMA

"Najbolja mama na svetu- MOJA MAMA!"

Nekada stroga,ali više blaga i uvek nasmejana- MOJA MAMA. Kada sam tužna,ona me teši,kada sam bolesna,ona bdi nadamnom. Uvek mi pomaže da sredim sobu.Za domaće i kontrolne uvek je tu. I pored svojih obaveza,uvek je spremna da mi pomogne šta god to bilo. Kada sam srećna i ona je. Često me mazi po kosi i priča svoje dogadjaje iz detinjstva koji su jako smešni. Kaže da sam njen najlepši cvetić. Uvek ima vremena da zajedno pogledamo crtani film na tv-u ili da sedi za stolom i čeka da završim sa ručanjem. Moja mama ima jako nežne ruke kojima me grli.Kosa joj je crvene boje,oči braon i lepe nežne usne kojima me ljubi.
Nadam se da ću kad porastem jednog dana biti svojoj deci majka,kakva je moja mama bila prema meni.Zato je volim najviše na svetu!

Sastav je namenjen za osnovnu skolu!

By Ljiljana

Što ne prolazi to nije život, što ne boli to nije sreća

Život nam je dat da ga iskoristimo najbolje što možemo i da u njemu
uživamo. Često kad nešto planiramo, ne dogodi se, već to dođe malo
kasnije.
Bez obzira da li se radi o ljubavi, poslu, školi pa čak i porodici,
uvek imamo neke planove, neke svoje snove. Zamišljamo svoj život
najbolje što možemo jer ono što želimo da dostignemo jeste sreća.
Ponekad nam se ti planovi pokvare, krene onako kako nismo želeli. Tada
osetimo tugu i bol, čak smo i spremni da odustanemo od svojih ideja.
Ali se uvek uz malo truda sve vrati na svoje mesto. Čak i ako e to ne
desi ne treba toliko žaliti za tim, jer mislim da Bog onda ima nešto
mnogo bolje za nas. Tako da nas negde čeka sreća bez obzira koliko nam
se to čini nemoguće u tom trenutku. Život je vreme koje treba da
iskoristimo, da radimo ono što želimo. Često čujem kako neki govore da
je neko mlad za nešto a onda kada ostari kažu mu da je njegovo vreme
prošlo. Zato radi ono kada ti misliš da je vreme, jer se bar nećes
kajati što nisi pokušao.
Osećanja kao što su sreća, tuga, radost, ljubav i svest o prolaznosti
života je ono što nas čini ljudima. Ako koračaš sigurnim putem koji ti
izabereš bićeš sigurno srećan, pre ili kasnije.

By Miljan Jecmenica

A book review –The Great Gatsby

Recently I have read “The Great Gatsby”, a novel written in 1925 by F.Scott Fitzergald.This book has not only been successful but it has only been filmed starring Leonardo di Caprio. According to Wikipedia, the writer wanted to produce “something new-something extraordinary and beautiful and simple and intricately patterned”.

This book is set in 1922 during the Jazz Age. It tells a story of the wealth and habits of a group of New Yorker during that period of time. Through the story we are taken by narrator, Nick Carraway young Yale graduate, who rents a house next door to the mansion of Jay Gatsby. Every Saturday, Gatsby would throw an extravagant and magnificent party but he usually wouldn’t participate in it. Even though the main character Great Gatsby is rich, well not rich but mega rich, he is dissatisfied because long ago he fell in love with a young girl called Daisy. Later on, Gatsby finds out that Daisy is actually married to Tom and she is actually Nick’s cousin so he asks Nick to help him meet the love of his life once again. After they meet, they began their affair. Soon, Tom begins to be suspicious of his wife’s relationship with Gatsby. What’s more, he announces to his wife that Gatsby is a criminal who got rich through gambling and other illegal activities. After she found out this unfortunate news she and Gatsby drive back to New York. Because she was in such an emotional state, she hit and killed a woman but not any woman. She killed Tom’s mistress. However, Gatsby couldn’t imagine his life without Daisy so he decided to take the blame. Afterwards, Gorge, husband of the woman that was killed, found out that the car that killed his wife belongs to Gatsby so he shoots him. In the end, Nick arranges a small funeral and then he leaves New York.

Personally, I do not consider this as a romantic novel, even though many people do. I think it is more than that, it is an ultimate tragedy where dreaming about lost loves leads us to despair. Moreover, the most positive massage in the book is that readers should learn from the characters’ mistakes.

The book is certainly worth reading, it is one of the “must read ” books. So what are you waiting for, go read this book or if you are not into reading see the movie. You won’t be disappointed.

By Makbula

Хамлет

Главни јунак је дански краљевић, изузетно сложеног лика који не преузима ништа конкретно да би осветио смрт свога оца. У почетку је оклевао и био веома пасиван. Ипак, да није слабић показала је сцена када веома брзо пробада мачем министра Полонија, а затим шаље бивше другове Розенкранца и Гилдестерна у врт, а самог краља Клаудија не убија одмах, зато што очекује повољну прилику, а исто тако жели да га мало мучи неизвесношћу. Хамлет сматра да му освета нема никаквог смисла, зато што су људи покварени и да их ништа не може повредити. Он је тешко прихватио изјаву духа да му је отац убијен. Од тог тренутка, у Хамлету се одвијала унутрашња драма јер мора да се одрекне својих убеђења, да би извршио освету. Он је још од раније сумњао да му је стриц убио оца, али није био сигуран у то све до појаве духа. У Хамлетовом лику долази до удара два система, моралних и духовних вредности, где он као син мора да се одрекне да би прихватио ратничке очеве ставове, осећа одбојност према тражењу духа да освети свог оца и сумња да ће бити довољно способан да то извриши. После сусрета са духом оца, Халмет остаје у стању психолошке напетости, његов одговор је неповезан, говори сам са собом, другачије се понаша и увек и у сваком тренутку код Хамлета се не зна шта је лудило, а шта претварање. Све је то почело на двору, када су војници на стражи видели духа и обавестили Хамлета, који се после сусрета са духом прави луд и прва хипотеза је да он то чини намерно и користи своје лудило да може слободно да критикује краља и краљицу. Хамлет открива у другом монологу да га тишто што се мајка после два месеца преудала: „О слабости људска, име ти је жена.“. Затим каже да су на свадбени сто изнешени колачи са даће, јер је његова мајка веома штедљива. Полоније закључује да је Хамлет луд и пргав јер је полудео од љубави за његовом ћерком Офелијом. Клаудије је у једном тренутку позвао Хамлетове другове са студија Розенкранца и Гилдестерна да га испитају зашто се тако чудно понаша. Краљица је мислила да је он луд због очеве смрти и њене ране преудаје. Кад је угледао своје другове са студија, Хамлет их је питао шта су то згрешили кад су дошли у Данску, у тамницу. Хамлет зна да је пријатеље послао краљ. Показао им је сцену коју је сам осмислио, како краљ умире у башти док спава отрован. Све то је урадио како би осветио очево убиство, као и да би дао до знања краљу да зна шта се тачно догодило и да му је он отровао оца, исто што је и обећао да ће урадити када је причао са духом. Клаудије је сретан што га је Хамлет позвао на представу, а врхунац унитрашњих двојби Хамлет изражава у монологу који почиње: „Бити или не бити, то је питање.“ После представе, краљ је послао Хамлета са другарима у Егнелсу, заједно са поруком да га енглески краљ погуби, пошто је Хамлет опасан. Икао је Хамлет сам то знао, веровао је својим другарима да то неће учинити. Леарт је чуо да се његова сестра Офелија удавила, па се вратио из Француске да би осветио своју сестру и оца. Хамлет и Леарт су почеки да се боре, а краљица је узела пехар у коме се налазио отров и испила, тако да се отровала и умрла. Хамлет и Леарт су у току битке заменили мачеве и Леарт је пао мртав, зато што је мач био премазан отровом. Мртва мајка и могућност да буде убијен, активирају Хамлета да убије Клаудија. То је у урадио. Племство и народ сматрају да је Хамлет урадио праву ствар и одају му пошто, јер се показао као прави краљ, што показује да су и симпатије народа на страни правог престолонаследника Хамлета.

Само једном се живи

Неки људи не схватају шта значи живот и олако га схватају. Не умеју да цене највећи Божији дар, нешто, где немаш другу прилику.

Живимо у свету где се већина тога пореди са новцем. Ако се питате зашто, рећићу вам да су људи постали похлепни, незахвални, безобразни. Ово више није као некад што је било, кад су људи чинили услуге, помагали једни другима и нису били љубоморни на остале ако неко успе, већ сад свако гледа само себе. Свуда у свету, тако исто и у овде у Београду, дешавају се разне пљачке, убиства. Сви ти људи који раде тако нешто, сигурно нису свесни цене свог живота. Нису свесни да не постоје паре које могу да купе људски живот. Такође нису свесни да не постоји друга шанса за живот, јер се само једном живи.

Ја на све то гледам тотално другачије. Богаство не мерим новцем, новац је потрошан. Више гледам на своју породицу, колико тога могу да учиним да они буду срећни и поносни на мене, јер ако не искористим прилику за то, имаћу мање шансе да урадим нешто слично кад одрастем. Знам колико су тешка времена, колико се људи, првенствено моја породица жртвује и мучи, како би зарадила новац, да би могли боље да живимо. Али, кад боље размислим, постоје људи који немају никога, који немају ништа. Људи који живе за данас, јер не знају шта ће бити сутра, ако данас не преживе, то сутра неће ни дочекати. Тек онда схватим, да поред свега, нису битне материјалне ствари, да сам срећна због своје породице јер имам оне најближе поред себе.

Некад треба стати и добро размислити о свему. Направити границу и схватити шта је оно што те чини срећним, поносним, што те одржава у животу. Не треба правити лоше потезе, мада се то дешава јер људи нису безгрешни. Само се треба потрудити да пре свега, добро рамзлисиш о свему, колико је то добро за тебе и околину. Треба се борити за оно што волиш, бити поштен, имати чисту савест, јер живот је само један.

By Aleksandar.C

То разумемо само нас двоје

Свет је онакав какав јесте и ми га не можемо променити, али постоји особа која је ушла у мој свет и тотално га је променила. Сви би се сложили да је за љубав потребно двоје, у мом свету смо то он и ја.

Упознала сам сам много људи, различитог изгледа, са различитим нагласком, понашањем. Али све те особе у мени нису пробудиле ништа посебно сем лепог пријатељства. Док се једног дана није појавио дечко, који би био кривац за сва дешавања која су се у мени одвијала. Лептирићи у стомаку који су били толико јаки, да сам имала осећај да ће ми стомак експлодирати. На први поглед, није се разликовао од мојих пријатеља, познаника. Једноставно, његов поглед ме је терао да се насмејем као никада пре. Други нису могли да разумеју, зашто се нас двоје стално смешкамо чак и кад нисмо изговарали ни једну реч. Мислилу су да смо пролупали, да се понашамо као деца, али једноставно, тај осећај је предиван и неописив. Поред свега, он је једини који може да ме разуме, да схвати када треба да ме загрли иако ја то не затражим од њега. Да ми пружи све што ми је у том тренутку потребно, љубав, другарство, савет. Као што сам рекла на почетку "за љубав је потребно двоје", такве особе међусобно разумеју све оно што други не могу ни да замисле. Љубав је једна дивна ствар, дивно осећање. Али најлепше је од свега кад имаш некога ко је поред тебе да те подржи у свему и буде ти ослонац у животу.

Понекад је довољан само један његов поглед, осмех и загрљај, осећај да постоји да је ту поред мене. И није нам важно да ли то други могу да разумеју или не, то разумемо само нас двоје.

By Aleksandar

Моја генерација у моралном искушењу данашњице

Као што сви добро знамо, централне вредности морала су добро, исправно и праведно. У данашње време се јако мало људи придржава тих правила. Због тога у овом друштву јако мало можете наћи људе са правим вредностима. Поставићу се из сасвим неког трећег угла и описаћу моје мишљење, о мојој генерацији.

Рецимо овако, да особе мог узраста много зависе од мишљења свог друштва. Исто тако, већина порока се јавља такође у таквим друштвеним заједницама, где слабије особе, мислим ментално лабинле, покушавајући да се уклопе у друштво и раде неке ствари које нису добре првенствено за њих, у неким ситуацијама и за околину. Јако су ретки људи са моралом, који све раде исправно, којима није стало до туђег мишљења, већ имају неко своје које не желе да прекрше. Због тога могу рећи да се велики број младих људи одаје тешким пороцима као што су дрога, алкохол, коцка не размишљајући да ли је исправно. Генерално гледајући, много тога се променило од како су наши родитељи били узраста у којем смо ми сада. Не кажем да тада није било кршење морала и да неки људи нису мање ценили ствари, већ да се знао основни ред, неко правило које се поштовало. Исто то је данас скоро изумрло, јер сви гледају како ће се извући из нечега, а немају оно у себи што би их натерало да помогну другима.

Људи који умеју прво да цене себе, па друге око себе и све што раде, раде исправно и праведно су људи у правом смислу те речи. Човечански је помоћи, понудити се за помоћ. Треба бити поштен и искрен у својим намерама, јер сви смо ми људи, а мало ко је човек.

Моја душа пати

Моје уверење је да човек, никада не би био чиве да у себи не садржи нешто духовно, нешто што га испуњава. Душа је нешто што не може да се опуше, нити докаже, али ипак постоји у нама и чини нас таквим каквим јесмо.

Не бих могао да се сложим са тим да моја душа пати, иако сам изабрао ову тему. Зашто? Зато што у мени пак постоји нешто што је много више од патње, много лепше и прихватљивије. Нешто за чим жуде људи, а нису свесни да имају таман толико тога, да не би патили. То је срећа. Не бих волео да ми душа пати, из разлога што бих вероватно био душевно, емотивно и на било који други начин сломљен. Патња је нешто најгоре што човек може да осети. Имао сам прилике да осетим то, из неких животних искустава и не бих је препоручио никоме. Тачније, волео бих да се никоме то не деси, да никад не осети шта је бол. Наравно, као пубертетлија или како би старији људи рекли клинац, имам неке жеље или неке изгубљене снове, тренутке за којима би већина мојих вршњака рекло да „пати“ за тим. Међутим, ја много зрелије и другачије гледам на то, као што сам рекао, патња је једно, а ово за мене би била само жеља или нешто што бих волео.


Можда ћете мислите да сам промашио тему, свако од нас има другачије, своје мишљење. Ја ипак стојим при томе да никад нико не би требао да пати на тај начин, из разлога што је то неподношљиво. И сви би требали да разграничимо неке ствари, како би били свесни и схватили шта су жеље, могућности, шта је то за чим трагамо, али никад то не сврставати у душевну патњу или неки други сектор бола.

By Aleksandar

Opis jedne poznate licnosti- Ellen DeGeneres

This essay was the hardest one that I’ve written, because we had to choose only one person that makes our lives, the person who is our role model.

Well, it was difficult. I was thinking of writing about a family member but I said;”No, everyone will probably write about that.” So I came up with an idea to write about one of the most influential person in! USA Can you guess who? No, it’s not Beyonce, Justin or anyone of these “pop stars”.

It’s Ellen DeGeneres, the funniest, kindest person I ever know. I mean even her surname DeGeneres rhymes with generous, who has that?

As for her appearance she is quite simple. She has short blonde hair with brown highlights. Her eyes are watery blue like ocean. She is of medium height. She doesn’t wear a lot of make-up and her style is quite simple. She is always wearing jeans, a polo shirt or a blazer with a pair of good quality leather sneakers. Even though she doesn’t look like a Victoria Secret model she made it to become a COVER GIRL.

You don’t need to be dying to eat, or wear a lot of make-up to be beautiful. Because make-up can only make you look pretty on the outside, it can’t cover up a bad personality.
I think that’s a great example to all girls around the world.
I don’t know if there are words to describe her character, but I will try my best.

She is the funniest person. Every time I watch her show I burst out laughing and i laugh until my face aches. That’s why i love her! She always makes my day. She talks about the usual things in our life like everyone else does but in a funnier way. She also talks about insane things that drive us crazy and her delivery makes it even more hilarious. She is honest, enthusiastic, caring, and optimistic she always tries to find something interesting and positive in everything even though that’s the most boring obnoxious thing ever! She seems like a friendly, outgoing, open-minded person. A person who never lets people get her down ,always encouraging herself to keep doing better and better because HATERS ARE HER MOTIVATION.
She is an animal lover, of course a vegetarian.
All these years since I’ve been watching her she taught me to treat people the way they want to be treated, to not be embarrassed by who you are because people are going to judge you no matter what you do.
If I keep listing her characteristics there may be no end because she is like a book that never ends.

By Makbula 

Otisla je...

"Dok sam stojao na kisi i gledao kako se njenim lakim koracima uzdize,sa njim,pozlilo mi je.Nesto mi je pritiskalo grudi i nije mi davalo disati.Mozda je to samo kajanje jer sam je oterao od sebe,tog zemaljskog andjela.Uzeo sam joj dusu,a ona je zauzvrat od Boga dobila dve.Izgubio sam bitku bitnu kao rat.A bice ih jos ovakvih!-Rekoh sebi...Ali zelim da ona bude u njima.Da se borim za nju i njene prelepe oci.Ali ona ide..zauvek.Dok sam ih gledao,video sam da je kapi kise zaobilaze,osecao sam da su njeni obrazi vreli,a da njeno srce preskace neke otkucaje.Mogao sam pretpostaviti.Zeleo sam da mi je Bog vrati,ali,to nije bilo moguce.U par navrata video sam da se zeli okrenuti,ali nije.Nastavili su hodati dok ih magla nije pokrila u potpunosti.TO je bilo to.Duboko u mom srcu je ostala,a nakon toga ja vise nikada nisam bio isti.Sada mrzim novembar i onaj hladan dan kada sam je upoznao.Uspomene iz godine u godinu naviru,i postaje mi teze.Kao da je te noci neka magija ovladala mnome..i promenila me."



By Selma

Poznavati druge je mudrost, poznavati samog sebe je vrhunska mudrost

Izreka kaze, covek se uci dok je ziv. Na zivotnom putu prolazimo kroz razna iskusenja i prepreke, koje naposletku izgrade osobe zrele za zivot.

Kriminal, prostitucija, narkomanija, sve vise uzimaju maha i zauzimaju veliko mesto u nasoj stvarnosti, i u korist tome neznanje, strah i bekstvo od odgovornosti predstavljaju dobru podlogu za razvoj takvih dela.

U ovakvom svetu, upoznati neku osobu i procitati je zaista predstavlja vrlinu. Iskrenost je postala retkost i svako iz nekog svog razloga, bilo da je to iz straha, nosi neku masku. Da bi se videlo stvarno lice zaista treba biti mudar…

Ovo je nasa stvarnost, to je neoboriva cinjenica. Ali mi smo deo te stvarnosti, deo drustva. Nista nije savrseno, to stoji, ali bi svako pre nego sto pocne, pre nego sto osudi druge, trebalo da pogleda sebe, zaviri duboko u svoju dusu. Jedino tako ima pravo na osudu, ili hvalu. Ako to uspe zaista je pobednik.

Takvih ljudi je malo, ali su upravo oni pravi pobednici, jer poznavati samog sebe vrhunska je mudrost.


By Freddy

Detinjstvo

U mom detinjstvu nikada,i dan danas,ne cujem glasa.A neko mi je nesto rekao...Plakala sam,ali nisam.Teske detinje suze su padale,ali su se brzo sasusile i nestajale u meni duboko.Bolelo me je,ali nije.Bol je bila dugotrajna,mogu reci,pa sam zato otupela i zaboravila na bol.Svaki dan su nova iskusenja dolazila kao oktobarske kise..cesta,,ali zaboravljena.Nisam spavala,i nisam jecala,to cu sebi reci.Nije me bolelo niti sam se razocarala u zivot prerano.Ljudi..zli su,ali nisu.
Odlucih da je svaka noc nova pobeda za mene,a svako jutro novo rodjenje. :)
I eto mene,ovo pisem vama,jer mozda tako jedinu utehu imam.Pisem,i osecam.

By Selma

Robinzon Kruso-prepricana lektira

Lektira: Robinzon Kruso

Pisac: Danijel Defo

O piscu: Danijel Defo je engleski pisac, rođen je u Londonu 1959. ili 1661 (godina rođena nije tačno utvrđena). Za svoje vrijeme je vrlo putovao, obišao je mnoge evropske zemlje. Defoa smatraju začetnikom engleskog romana. Defo je autor mnogih knjiga, ali sve njih je zasjenio roman "Robinzon Kruso". Danijel Defo umro je u velikom bijedi 1731. godine.

Vrsta književnog dijela: roman

Sadržaj: Dječak Robinson živio je s roditeljima u Engleskoj. Htio je kada odraste da bude mornar i da putuje svijetom. Svaki dan je na obali gledao brodove i mornare kako iskrcavaju robu. Cijelo vrijeme razmišljao je odakle je ta roba došla. Jednog dana otac mu je rekao da želi da postane trgovac, i da nastavi posao koji je on započeo. Robinson je to prihvatio, ali dok je robu prodavao uvijek je mislio odakle je ona došla i kakav je i koliki put prešla. Jednog dana sreo je prijatelja koji se spremao na put u London. Prijatelj ga je pozvao da pođe s njim. Robinson je pristao ali bojao se to reći svojim roditeljima. Ukrcao se i otplovio u nepoznato. Na putu ih je zahvatilo nevrjeme. Robinson se jako uplašio pa je otišao u svoju kabinu. Ujutro kada se bura smirila stigli su u London. Robinson se tada oprostio od prijatelja. Šetajući gradom sreo je jednog mornara koji mu je ponudio da će ga besplatno prevesti nazad k ocu. Nakon duge plovidbe u daljini su ugledali crnu točku. Ta točka je bila gusarski brod. Digli su jedra i krenuli punom snagom ali gusari su ih ipak stigli. Prešli su na njihov brod i zauzeli ga. Neke su mornare ubili, a neke bacili morskim psima. Robinsona su uzeli u robstvo. Putem je naišla jaka bura. Brod je bio pun vode. Mornari su pumpali, ali to nije ništa pomagalo. Brod je potonuo. Robinson se probudio na pustom otoku. Prvo je pokušao naći skrovište. Na vrhu jednog brežuljka bila je pećina. Robinson je odlučio da se smjesti u nju. Htio je znati kada je koji dan pa je napravio kalendar. Pokraj njegove pećine bila su dva stabla. Znao je da je danas nedjelja 26.svibanj 1654.g. i za svaki je dan na stablu urezao crtu. Jeo je kukuruz, a pio vodu iz izvora blizu njegove pećine. Četvrtog dana želio je promjeniti jelo i pošao je otokom u potrazi za hranom. Primjetio je da tamo ima divljih koza, ali da bi ih mogao uloviti bio mu je potreban luk i strijele. Sutradan je od savitljivog pruća napravio luk. Strijele je bilo teže napraviti jer ih je trebalo šiljiti, a to je teško išlo kamenim nožem.Od lišća je napravio odjeću, sandale, kapu i vreću. Sutradan je krenuo u lov. Uhvatio je jednu kozu i ponio ju kući. Ogulio je kožu i počeo jesti sirovo meso, ali mu nije bilo ukusno pa je odlučio da meso stavi na vrući pjesak. Sunce je bilo tako jako da je meso bilo polupečeno. Pala je noć i Robinson je odlućio spavati, legao je na slamu i zaspao. Oko ponoći započela je jaka kiša. Jedan grom je udario blizu njegove pećine i on se jako uplašio. Kada je izašao van vidio je da drvo pred njegovom pećinom gori. Bio je sretan, jer kada je vidio vatru to je bilo veliko otkriće, jer će sada moći jesti pečeno meso i grijati se noču. Morao je paziti da se vatra ne ugasi. Sutradan je ispleo mrežu i krenuo u ribolov. Uhvatio je tri ribe, ali je dvije pustio jer su bile male. Zadržao se dugo nemisleći na vatru, a kada se sjetio bilo je kasno jer se vatra ugasila. Robinson je tužan otišao u krevet. U jutro se probudio bolestan. Mislio je da je sada kod kuće majka bi mu kuhala čaj i bilo bi mu lijepo. Iznenada se zemlja počela tresti. Vulkan je proradio i izbacio užarenu lavu. Robinson se uplašio ali kada je vidio da lava pali drveće bio je sretan jer je na taj način ponovno došao do vatre. Od cigli što ih je sušio napravio je peć. Riba što ju je lovio više mu nije bila fina pečena jego ju je kuhao. Počeo je praviti lonce, ali imao je jedan problem, lonci su propuštali vodu. Na dno lonca je stavio sol tako da voda nije izlazila van. Oko kuće je zasadio drveće pa je imao i dvorište, pokušao je napraviti i stol i stolice. Kada je počeo bušiti rupu u drvetu odjednom su počele letjeti iskre koje su palile vatru. To je bilo novo otkriće kako da vatru dobije kada on to želi. Bojao se da kada dođe zima neće imati što jesti jer će biti previše hladno, pa je odlučio napraviti podrum u kojem će spremati hranu. Lopatom koju je napravio od školjke iskopao je duboku rupu i u nju spremao zimnicu. Nakon nekog vremena odlučio je Robinson da napravi i čamac. Zapalio je jedno drvo i obrađivao ga dok nije izgledalo kao čamac. Odlučio ga je isprobati, pa sjedne i otisne se dalje od otoka. Struja je bila jaka i nosila ga sve dalje. Jedva je uspio da se izvuče. U daljini je vidio brod koji prilazi otoku. Bura je bila jaka i brod je počeo tonuti. Sutradan je otišao do broda i tamo ugledao psa koji je jedini preživio brodolom. Robinson je psa poveo sa sobom i dao mu ime Džek. Jednog dana čuo je jaku buku sa obale. kada je pogledao uplašio se jer su na otok stigli ljudožderi. Vodili su jednog divljaka. Divljak se otrgnuo i pobjegao im. Za njim su krenula dva ljudoždera.Robinson je pomogao divljaku i spasio ga od ljudoždera. Pošto je bio petak Robinson je divljaka nazvao Petko. Petko je bio u početku plašljiv Robinson ga je odveo u pećinu i učio ga engleski. Petko i robinson su razgovarali o ljudožderima. Ujutro se u daljini vidio brod koji je topovima dozivao pomoć. Petko i Robinson su sa tog broda uzeli puške, pištolje, barut i top. Divljaci su opet došli na otok ali, sada su Petko i Robinson bili naoružani. Pucali su jednom iz topa i svi su pobjegli, samo je u jednom čamcu ostao starac koji se nije mogao micati. Petko dotrča čamcu i počne grliti starca jer je to bio njegov otac Četvrtko. On je krenuo po pomoć na drugi otok. Robinson i Petko su u daljini ugledali brod koji je prilazio otoku. Sutradan je došao jedan divljak i rekao da je Petkov otac umro. Petko se ražalostio. Brod koji je dolazio bio je europski. Petko i Robinson su krenuli na put. Kada su stigli u Englesku Robinson je otišao kući gdje je našao oca. Nakon pozdravljanja Robinson ga je upitao gdje mu je majka, ali on mu je odgovorio da je ona umrla. Kada je došla zima Petko je bio začuđen , jer nije prije nikada vidio snijeg i stalno je bio uz peć. Robinson i Petko nastavili su zajedno živjeti.

Analiza likova:

Robinzon Kruso: glavni lik romana, veoma inteligentan i snalažljiv, veoma znatiželjan, njegova znatiželja ga je koštala u mnogo slučajeva. Robinzon je običan čovjek koji osjeća ljutnju, strah, umor. Kada se našao na pustom otoku, prvo je potražio sklonište i hranu. Nakon toga je krenuo u potragu za boljim sklonitem i ukusnijom hranom. Zatim je počeo osjećati da mu fali prijatelj. Pripitomio je kozu, zatim papagaja i psa. Na početku neiskusan moreplovac koji nije znao ni da je more slano na kraju postaje majstor svega.

Petko: ime mu je dao Robinzon po danu kada je oslobodio od ljudoždera. Petko je veoma vješt i inteligentan čovjek. U početku je smatrao Robinzona kao svog gospodara. Petko se susreće sa novim svijetom kada upozna Robinzona. Veoma se uplašio kada mu je Robinzon pokazao šta je puška, šta je top. Petko je veoma zavolio Krusoa, na kraju Petko razmišlja hoće li poći sa Robinzonom ili čekati oca.

Stare kuce

Kuće su ostale puste na zemlji, a zemlja je opustila zbog njih. jedino traktorske šupe od talasastog lima što se srebrnasto cakli pokazivale su život a one su bile oživljene metalom i benzinom i uljem, radionici su im se sjajili. Vrata opustelih kuća razjapila su se i klapila su se na vetru. družine malih dečaka došle su iz gradova da razbijaju prozore i da preturaju po ostacima, u potrazi za blagom. Korov je džiknuo na stepeništu s lica, gde nije smeo nići i trava je probila kroz daske na tremu. Kuće su bile puste, a pusta kuća ubrzo propada. Pukotine od zarđalih eksera širile su se oplatom. Prašina se slegla po podu i samo tragovi miševa, lasica i mačaka su je remetili. Jedne noći vetar je olabavio jednu šindru i tresnuo je na tle. Sledeći vetar zašao je u rupu što je ostala iza šindre, otkinuo još tri, a sledeći vetar dvanaest. Podnevno sunce peklo je kroz rupu i bacalo sjajnu pegu po pegu. Divlje mačke dovlačile su se noću sa polja, no više nisu mjaukale na vratima. Kao senke oblaka što promiču ispred meseca upadalse su u sobe da love miševe. A vetrovitih noći vrata su se klatila, i dronjave zavese viorile su se u razbijenim prozorima. 

Zito na vetru

Kada je upola prosao jun, naisli su veliki, visoki, teski oblaci, kisni mehovi. Ljudi po poljima dizali su pogled ka oblacima, njuskali ih i pruzali ovlazene prste da osete odakle vetar duva. A konji su bili nemirni dokle god su oblaci bili na nebu.

Kisni mehovi ispustili su nesto malo prskavice, pa su pohitali u neki drugi kraj. Iza njih je nebo opet bilo bledo, a sunce je przilo. U prasini su nastali mali krateri od kisnih kapi, gde je kisa pala, na vlacu zita ukazala su se tu i tamo cista mesta i to je bilo sve.

Tihi povetarac sledio je kisnim oblicima i gonio ih ka severu, povetarac sto je nezno sustao po sasusenom zitu. Minuo je dan a vetar je jacao, ravnomeran, neuznemiren naglim udarcima. Sad vetar postaje jos jaci i zesci, okomio se i na kisnu kom po zitnim poljima.

Vetar je jacao. Kora od kise razbila se, a prasina se digla iznad zitnih polja i u suvom pramenju se vukla po vazduhu kao leni dim. Zito je udaralo u vetar I duvalo suhi sustavi sum. Najsitnija prasina se sada nije slegala na tle, nego je iscezavala u zamracenom nebu.

Ljubav-srescemo se opet.......

Možda ćemo se jednog dana, tamo negde – tamo gde tuga ne zna naša imena – opet sresti, i možda će nam srca opet zaigrati kao prvi put.
Tada bi smo ćutke zagrljeni stajali na kiši i zatvorenih očiju se stapali jedno s' drugim, dok bi nam se godine koje smo proveli odvojeno činile skoro nestvarnim.
Tada bi' se prisetio opojnog mirisa tvoje duge kose koji bi mi vraćao stare, dobre, ali ni malo izbledele ili zaboravljene zajedničke uspomene.
Vraćao bi mi onaj isto tako dobri, stari, prelepi osećaj u grudima, zbog kojeg sam bio spreman da se popnem na vrh sveta i uzviknem tvoje ime.
I tada bi' shvatio da sam sve ove godine lagao samog sebe.
Pogledali bi smo se suznih očiju, jos uvek neverujući da smo opet tako blizu, a tako daleko. Samo bi klimnula glavom, i rekla: ''Znam... znam...''.
Taj nestvarni trenutak bi prekinula neka dečica, koja bi je dozivala da uđe u kola i skloni se od kiše i oblaka.
Drhtavom rukom bi mi prešla preko lica, dok bi joj se pogled gubio u mojim očima. Na jednu sekundu bi zažmurila, kao da skriva nešto i suze bi joj skliznule niz obraz slivajući se do usana.
Tada bi se okrenula, otrčala u kola, i otišla... zauvek...
Ja bih ostao da stojim na tom mestu, na kiši, dugo dugo, ne pomerajući pogled gde joj se trag u daljini izgubio.
Na kraju bih se okrenuo, i pognute i mokre glave krenuo niz pustu – kaldrmom prekrivenu ulicu, znajući, sada već sigurno, da će sutra osvanuti još jedan dan koji ću ukrasti Bogu.

By Miodrag

Jedan dan u mojoj porodici

Moj brat i ja živimo u velikoj beloj kući sa mamom i tatom. Mama je pisac i to neuspeli jer joj stalno vraćaju rukopise i tada ona plače. Tata po ceo dan kalemi ruže i pevuši. Mama se uvek ljuti kada tata peva. Valjda što peva pogrešno. Moj brat i ja vodimo jako dinamičan život. Budi nas lupa posuđa i mamin plač. To su mami opet vratili rukopis. Brzo se oblačim i ulazim u kuhinju. Tata sedi za stolom i pevuši. On je uvek dobro raspoložen. Mi nismo gladni i zato nas mama šalje da se igramo. To radimo na stotinu načina koji se mami obično ne sviđaju. Onda tata izlazi da kalemi ruže. Već po običaju on se poseče i mama izlazi da mu previje prst. Mama ga onda pita da li ga boli a tata odgovori da ga ništa ne boli kada je ona tu. U dva je ručak. Mama je užasna kuvarica. Ili joj je jelo neslano ili zagorelo ili nema nikakav ukus. Ipak brat i ja kažemo da je odlično a tata kaže da mama  najbolje kuva na svetu. Onda je na redu popodnevno spavanje. Svi se zbijemo u jedan krevet i onda nas tata golica a  mama ispadne iz kreveta od smeha. Naša ,,vila" je izolovana i volimo da zaključamo vrata i pravimo se da nismo tu . Uveče krećemo u posetu baki i deki. Tamo je lepo. Moj brat kaže da baku volimo samo zbog toga što ima lepe jabuke. Mama se onda smeje i kaže tati ,,Kaži tvojoj majci da nikada ne ostane bez jabuka". Kasnije svi gledamo televiziju i igramo tabliće. Onda tata kaže da mu se spava i značajno pogleda mamu. Onda i mama kaže da joj se spava. Vraćamo se kući. Mi onda idemo u sobu legnemo i čekamo mamu. Mama dođe poljubi nas i na prstima izađe. A mi zaspimo i čekamo da opet čujemo buku u kuhinji i mamin plač, reda radi.

Moja drugarica

Andrea je od rođenja bila bucmasta devojčica. Njenim roditeljima to nije smetalo. Bili su ponosni na njene debele ručice i na bucmaste rumene obraze. Vremenom stvari su se menjale. Došlo je vreme da Andrea pođe u školu. U školu su počeli da je zadirkuju zbog njene gojaznosti. Zvali su je ,,Slonče" , ,,Burence" i drugim pogrdnim imenima. Andrea je počela da se povlači u sebe i da tuguje. Kod kuće je često plakala. Ipak to nije smetalo da bude dobar učenik. Roditelji su bili ponosni na njen uspeh a nastavnici su je često hvalili. Svi su bili zadovoljni sem nje. Mrzela je svoje debelo i nezgrapno telo. Drugarice su bile dobre prema njoj samo kada im je bila potrebna sveska za domaći zadatak. Kada bi se naljutile na nju govorile bi joj ,,Slušaj ti debela.......". Onda bi se plašila da ne načini neki pogrešan gest zbog koga bi bila ismejana. Andrei bi bio mučan svaki odlazak u školu. Otići u školu znači susresti se sa bezbroj podrugljivih osmeha upućenih njenoj figuri. Ovog dana bilo joj je najteže. U razred je trbalo da dođe nova drugarica. Svi su bili uzbuđeni sem nje.Plašila se tog susreta. U odeljenju su svi govorili da je nova devojčica veoma lepa. Amdrei je bilo još teže. Sigurno će joj i ona uputit podrugljiv pogled zatim će se sa gađenjem okrenuti i početi da se raspituje ko je ona debela. Zvonilo je. Dečaci su počeli da zalizuju i onako masne kose dok su devojčice mazale usne drečavo crvenim ružom. Svako je hteo da ostavi što lepši utisak na novu učenicu. Vrata se otvoriše. U učionicu uđe ona. Svima je zastao dah. Bila je neopisivo lepa. Imala je dugu crnu kosu, oči plave kao more oivičene dugim trepavicama. Bila je visoka i vitka. Devočice su počele da se meškolje dok su je dečaci zadivljeno gledali. ,, Deco ovo je vaša nova drugarica, zove se Natalija Popović. Natalija ima puno slobodnih mesta izaberi gde ćeš da sedneš " reče nastavnik. Njen pogled pun uzbuđenja leteo je od klupe do klupe. U učionici zavlada tajac. Njen pogled zaustavi se na Andrei. Andrea pretrnu. Natalija se sa ohrabrenjem osmehnu i sede pored nje. Učionicom se prolomiše uzdasi iznenađenja. Andrea je bila smetena i zbunjena. ,,Zdravo da se upoznamo.Ja sam Natalija. Drugovi me zovu Nata" reče Natalija i sa simpatijom pogleda Andreu. Nju prepliva talas zadovoljstva i ona pruži ruku. ,,Ja sam Andrea" reče. Njih dve počeše da čavrljaju kao da se poznaju već godinama. Andrea je bila presrećna. Nije više marila ni za zajedljive poglede drugarica. Ona je najzad našla biće koje je svoje prijateljstvo poklanjalo bez rezerve. 

Pas koji je umeo mnogo da voli

Nikada se nije saznalo kako je dosao u grad. Pričalo se da je pas pokojnog deda Smiljana, koji se ovde doselio sa visokih planina Crne Gore. Doselio se sa psom vučjakom koji mu beše mnogo veran. Deda Smiljan nije imao nikog od svoje rodbine tako da mu je pas bio najdraži na svetu i puno ga je voleo. Ali nije mu nikada dao određeno ime. Ko god  da je video tog psa pričao je sve najbolje o njemu. Pričaše, da je to najbolji i najdraži pas na svetu. A kako i ne bi kada je sam udavio tri odrasla vuka. Posle smrti svoga gazde beše veoma tužan, a neki su govorili da je po celu noć sedeo na grobu svoga gospodara i zavijao. Mnogi su hteli da imaju tog psa pokušali su da ga uhvate, ali on to nije želeo i vešto je izbegavao klopke. No u tom periodu dešavale su se čudne stvari u selu. Mnogim građanima se dešavalo da im nešto nestane. Svi svališe krivicu na psa koji je po njihovom mišljenju krvolok. Neki su tvrdili da je besan. Pokušali su da ga ubiju ali im to nije pošlo za rukom jer nisu znali gde se krije. I ja sam bio ubeđen u to, dok ne sretoh to divno stvorenje u starom osušenom voćnjaku. Pas je režao na mene i prilično mi je uterao strah u kosti. Kasnije kada sam mu dao nešto hrane počeo je veselo da laje i da mi se umiljava. To me je strašno začudilo, mislio sam da će da skoči na mene i u trenu da me rastrgne ali to nije učinio. Kasnije sam sve češće dolazio u voćnjak da se družim sa njim, a on čim bi me video naprosto bi skočio na mene i lizao mi lice. Daću ti ime Valijant jer si dobar i snažan kao taj čuveni vitez. Bio je to ogroman pas neverovatne lepote, divovske snage sa veoma krupnim šapama koji bi mogao jednim udarcem da ubije vuka. Pored njega sam provodio najlepše trenutke svoga detinjstva. Kasnije sam pokazao Valijanta svojim drugovima koji čim su ga ugledali poželeli su da ga imaju. Otada smo se stalno brinuli o njemu. Tražio sam dozvolu od roditelja da zadržim psa, ali mi oni to nisu dozvolili jer to navodno nije bio moj pas. Njihove reči su me duboko dirnule i strašno rastužile. Sutradan je celo susedstvo pričalo o tome kako je neko ukrao živinu našem susedu. Po ceo dan je psovao i i proklinjao lopova, naročito je vikao na ovog snažnog psa. Uveče me iznenada probudi neka graja u susedstvu. Pogledah u dvorište suseda i ugledah Valijanta kako za rukav drži lopova koji je pokušao da ukrade bušilicu, koju je namerno ostavio čika Milutin da bi namamio lopova. Sada su ga dočekali Sočnim kostima, a ne starim cipelama ili batinama. Ipak moram da priznam da je pas najviše voleo mene a i ja njega. Ponekad bi se noću iskrao od kuće i igrao se sa psom, jedanput mi je i život spasao. Tog dana je u gradu duvao vetar a uz to se spremala kiša. Baš u trenutku kada sam  prelazio ulicu žureći kući upala mi je prašina u oči. Zaboravio sam gde sam, zastao i zatvorio oči zatim se začula škripa kočnica. Valijan je skočio i odbacio me je na trotoar. Vazduhom se zaorio oštar urlik koji ubrzo nestade. ,,Valijante" viknuh i potrčah ka telu moga psa koji je bio obliven krvlju. Primetio sam da mu je dosta rebra bilo polomljeno. Vozač koji ga je pregazio dovezao nas je do moje kuće. Sve vreme sam bdio nad njim. Pozvao sam veterinara koji je konstatovao da je pas u teškom stanju. Ovoga puta roditelji su mi dozvolili da ga držim u kući. Plakao sam. Njegove oči su takođe suzile. Mislim da je razumeo svaku moju reč. Iako je bio teško ranjen posle dužeg vremena uz veliku negu svih nas ozdravio je. Ozdravio je jer je zao da ga toliko volimo i da bismo nastavili naše druženje. Ozdravio je da bi i dalje drugima pomogao.

Starica

Naša ulica nije u strogom centru grada i u njoj je pretežno mirno i tiho. U njoj se nalaze mahom starije kuće a ima i nekoliko novijih stambenih zgrada, sve u svemu dvadesetak brojeva sa jedne i sa druge strane. Ona je jedna od lepših ulica u gradu, jer je dosta čista i prijatna sa drvoredima i lepo uređenim travnjacima, ukrasnim šibljem i cvećem oko i ispred svake zgrade. Osim ovog osobitog izgleda i, može se reći specifičnog šarma, ona ima i utvrđen ritam života koji se odvija u toku dana ispod njenih drvoreda. Najpre u ranim jutarnjim časovima ljudi žurno odlaze na posao, nešto zatim deca sa velikim torbama na leđima odlaze u školu, a posle toga domaćice idu i vraćaju se sa pijace vukući velike torbe i zembilje pune hleba, povrća i ostalih namirnica. Zatim penzioneri izlaze u svoju uobičajnu šetnju, pa se onda vraćaju đaci iz škole i tako redom. To je bilo pre nekoliko godina. Tada mi to nije padalo na pamet, a sada ponekad i nesvesno bacim pogled na poneki prozor u mojoj ulici i razmišljam o ljudima koji tamo žive, o različitim ljudskim sudbinama i životima koji se skrivaju iza zavesa. Ona je živela u jednom stanu žute oronule kuće negde pri kraju ulice. Kada sam odlazila u školu, ili kada sam se vraćala, često sam viđala tu staricu kraj otvorenog prozora kako odsutno gleda niz ulicu i meni se činilo kao da nekog iščekuje. Ispred te zgrade nalazi se stara lipa koja je cvetala u junu i širila opojni omamljujući miris. Ponekad, kada je lepo vreme, starica bi izlazila napolje, sedela na klupi ispod lipe i plela. Oduvek me je zanimalo ko je ta neobična starica koja živi tako sama i činilo mi se bez ičije pomoći. Jednog jutra u školu sam pošla kao i obično nešto ranije tako da nisam morala da žurim. Kada sam prolazila pored stare kuće starica je bila kraj prozora. Čula sam kako nekoga doziva. Osvrnula sam se ali u ulici nije bilo nikoga. Već sam pomislila da krenem dalje kada je starica rekla ,, Devojčice hoćeš da mi nešto pomogneš?" Odgovorila sam da hoću i prišla prozoru. Dala mi je novac da joj kupim hleb. Nisam imala još mnogo vremena do početka časova, tako da sam požurila do prve prodavnice. Starica se zahvalila a ja sam bila srećna što sam joj pomogla. I sledećih nekoliko nedelja često sam joj pomogla kada je to bilo potrebno. Uvek me je očekivala kada odlazim u školu ili kada se vraćam i tihim glasom, kao da je nešto sakrivala, zamolila bi me da joj nešto kupim. Ja sam to rado činila jer mi nije bilo teško. Osećala sam sam da je njoj moja pomoć bila potrebna. Ponekad bi tražila da da zadržim ostatak novca ali ja to nisam mogla da prihvatim. Ali jednog dana starica nije izlazila i nije stajala na prozoru kao što je obično činila. To me je zabrinulo i odličila sam da posle časova svratim do nje da vidim šta je sa njom da li joj je možda potrebna pomoč. Kada sam se vraćala iz škole dvoumila sam se dali da je posetim ili ne. Pošto je opet nisam videla na prozoru, odlučila sam da svaritm. Na njenim vratima stajao je natpis Olga Janićijević profesor. Pozvonila sam ali se niko nije javljao. Jedan trenutak sam stajala a onda sam bojažljivo ušla u predsoblje. Ono je bilo polumračno. Sa leve strane nalazila se soba. Kroz odškrinuta vrata video se krevet u kome je ležala starica. Videlo se odmah da je bolesna. Tiho sam ušla u sobu. Ona je rekla ,,To si ti drago dete" zatim je malo zastala pa dodala ,,Veoma mi je drago što si došla. Mnogo si me obradovala". Videla sam joj suze u očima. Setila sam se crvenkape koja je došla da poseti staru bolesnu baku. Sve je bilo slično kao u priči samo je nedostajao strašni, lukavi vuk. Pitala sam da li treba da pozovem lekara. Odgovorila je da je lekar već dolazio ali da treba da ide neko da joj donese lekove. Ja sam odmah otišla do apoteke. I narednih nekoliko dana svaraćala sam posle časova sa joj pomognem. Ono što nisam odmah primetila bile je neobičnos njene sobe. Soba je bila puna starinskih stvari koje sam videla samo u nekim filmovima. Bilo je puno lepih goblena. U uglu sobe, na polici stajao je kavez sa papagajem. Na zidu je bio stari časovnik sa kukavicom koji već odavno nije radio. Ono što je posebno privuklo moju pažnju bile su fotografije na zidu. Bilo je dosta starih fotografija već požutelih koje su prikazivale staricu kada je bila vrlo mlada i nove koje su prikazivale neku decu verovatno njene unuke. Primetila je da se interesujem za ove slike i odlučila da mi nešto o njimaispriča. Pričala je o deci u Švajcarskoj i da su lekari. Često joj pišu a ponekad dolaze i u posetu. Tada se ona raduje unucima koje mnogo voli. Pokazivala mi je slike i bila vrlo srećna kada priča o njima. Brinulo je jedino što se nisu odavno javljali. Ali se ona nada da će uskoro doći pa će svi zajedno otići u Švajcarsku i nikada se više neće razdvajati. I njene su se oči ispunile suzama. Njeno lice izborano od dugogodišnjeg rada govorilo je više od reči. Njen glas je bio mek i prijatan a oči pune dobrpte podsetile su me na oči moje bake. Jednog dana bilo je to pred kraj školske godine pozvala me je opet kod nje. Ušla sam u kuću. Ona je radila nešto u kuhinji. Upitala sam da li treba nešto da joj pomognem. Ona mi je zahvalila i rekla da joj  moja pomoć više neće biti potrebna jer sutra dolazi sa decom. Zahvalila se i rekla da ima nešto da mi pokloni. Donela je iz sobe kavez sa papagajem. Rekla mi je da joj je on često pravio društvo ali sad mogu slobodno da ga uzmem jer joj više nije potreban. Sutradan kada sam pošla u školu pred kućom joj je stajao neki strani automobil. Odmah mi je bilo jasno da su njeni došli da je vode. Prošao je školski raspust, prošlo je leto. Na jesen sam ponovo pošla u školu. U njen stan doselili su se neki novi stanari. Pred Novu godinu pošli smo sa nastavnicima da posetimo dom za stare i da prikažemo kraći prigodni program. Tamo su nas radosno dočekali. Dok sam nešto kasnije recitovala, iznenada sam u uglu primetila baku iz moje ulice. Zastala sam. Nešto me je steglo u grlu. Uspela sam da dovršim recitaciju. Kada sam se vraćala razmišljala sam o starici koju sam poznavala. Ponovo sam se setila priče o Crvenkapi i baki. Razmišljala sam o tome zašto je baka morala da živi usamljena u šumi.

Zemlja čuva mnoge tajne

Ćirilovac je kraj na kome su se nekada zlatili čuveni smederevski vinogradi. U poznu jesen širio se miris zrelog grožđa i voća. To je ispunjavalo svaki delić vazduha. Zlatno brdo. Na njemu sunce kao da toplije i duže greje prirodu i ljude. Kraj, koji svojim izgledom i položajem, tu u blizini velike reke, očarava i zaustavlja prolaznike, kako bi uživali u lepom, bogatom i neobičnom krajoliku. Neki su tu zauvek i ostali. Ali, tek pre nekoliko godina ova zemlja po kojoj je ceo kraj poznat otkrila je jednu svoju tajnu ljudsku, uobičajnu ali ipak tajnu.Na mestu nekadašnjih vinograda, duboko u zemlji ležao je vekovima skriven mali antički sarkofag, koga je na svetlost dana izneo ogroman zahuktali rovokopač. Njegovi olovni šiljci probili su strane olovnog sarkofaga, koji je vekovima odolevao zubu vremena. I nama je tako otkrivena dugo čuvana tajna ovog mesta. U njemu devojčica pristigla iz jednog dalekog vremena i nepoznatog sveta. Kao poznanik i neočekivan gost, ali kao neko koga smo možda i iščekivali a nismo znali da li će ikada stići. Zapisano je ime Aurelija. Na sarkofagu urezani su likovi rimskih bogova od kojih je najupadljiviji i najlepši lik boga sunca. To svakako govori o lepoti ove devojčice i njenom zlatnom imenu. Aurelija ili Zlatica, Zlata. Vekovima su je čuvali ovi zlatni vinogradi i skrivali njenu tajnu, uslišujući volju bogova. Volju boga sunca. A kada je tako pomislih možda samo spava. Ogroman bager otkrio je tajnu Aurelije i iznenada mi se učinilo kao da su vinograd nestali, kao da ceo ovaj kraj sada ima drugačiji izgled. Postalo je nekako samotno bez sunca i života. Bez Aurelije. I tajne počinju da se rađaju. Roje se pitanja, sve manje je odgovora a sve više mašte. Sedamnaest vekova mira i tišine, a odjednom kao da ova devojčica sada postaje naš drug, moj vršnjak, u nekoj skromnoj učionici u kojoj se nestrpljivo očekuje zvuk zvona, u nekom dalekom čudnom školskom dvorištu gde žagor dece znači život. Zato opet mislim možda ipak samo spava.

Jednom sam bila veoma tužna

Čini mi se da sam prve uzdahe i žalbe na život, na taj užasan teret čula onog trenutka kada sam postala svesna činjenice da postojim. Ipak sam živela u uverenju da je to samo opsesija odraslih. Ali to nije dugo potrajalo. Jedan događaj, u svoj surovosti i brutalnoj realnosti, kao da mi je neugodno, možda suviše naglo otkrio horizont života.

Živela sam u jednoj vrsti vakuma, zajedno sa svim drugima, a ipak odvojeno. Sve sam primila kao neminovnost, ali ne zato što sam bila hrabra, već sam imala utisak kao da se  sve to dobro i zlo događa nekom drugom. Moji osećaji o zbivanjima najičili su nekoj odvojenosti duha i tela tojest prisustvu dva sasvim različita duha u meni. Možda sam zbog toga sve radila polovično aktivna samo jednim delom. Negde polovinom ili krajem septembra trebalo je da radim prvi pismeni zadatak. Iako sam se obrela u potpuno novoj sredini to me nije zabrinjavalo. Bila sam sigurna u svoje, ako ih mogu tako nazvati književne kvalitete. Verovatno i više nego što bi to sebi dozvolio neko ko nije skorojević. Poznato je da ne treba ići ispred sudbine. A meni se baš to desilo. Bila sam uverena da će rezultati biti dobri. Ipak je sve bilo suprotno. Gotovo željno sam čekala dan kada će profesor saopštiti ocene. Nisam osećala strah već neko prijatno iščekivanje. Bila sam čak i po malo nestrpljiva očekujući taj školski čas. Nisam razmišljala o mogućnosti da se moja očekivanja ne ostvare. Jednostavno se nisam usuđivala. Učinilo mi se da je profesorov glas, dok je čitao ocene, neobično tih i po malo opor. Trenuci su se produžili u večnost. Onda mi se opet činilo da prosto jure. U jednom od tih bezglavnih trenutaka pročitano je moje ime i jedno nemilosrdno i bolno: ,,Četiri“. Ostala sam bez daha. Činilo mi se kao da se oronuli zidovi učionice ruše na mene, kao da su se svalili svom težinom. Osećala sam da mi nedostaje daha, a plavo nebo što se meškoljilo kroz prašnjave prozore učinilo mi se preteće i olovno sivo. To nije bilo pravo sećanje tuge, za to nije bilo vremena. Sve to me je podsećalo na čoveka na umoru, da će ga za samo koji trenutak nestati i njegovu nemoć i strah da to shvati. Tako sam i ja pokušala da, bar za trenutak , odagnam to užasno osećanje poraza nad sobom samom. Ta sitnica, naizgled beznačajna, prosto me je ošamutila silinom udarca. Dugo posle toga ni jedna jedina misao nije mogla da se obrazuje u mom sleđenom mozgu. Veoma lagano sam počela da se vraćam iz te misaone i emotivne obamrelosti koja se graničila sa mrtvilom. Da sam u tom trenutku mogla da zaplačem, sigurno bih se osećala mnogo bolje. Ali, nisam mogla. Ne znam koliko sam još bila u školi. To vreme mi je donelo samo delimično smirenje. To je, ipak, bilo dovoljno da počnem da razmišljam o činjenicama. Nije bilo ni malo opravdanja, bar sam tako mislila. Greška je bila fatalna i ona se više nije mogla ispraviti. Znala sam da ću se uvek sećati da sam jednom izgubila. Bila je to, međutim, jedna od onih bitaka za koju sam rešila da vežem svoj život. Ujedno me je mučila pomisao kako će to shvatiti, oni koji me vole i koji su verovali u moje sposobnosti. Bilo je to ono najstrašnije-griža savesti. Setila sam se obećanja koje sam dala svom bivšem profesoru, da nikad neću pokleknuti. Osećala sam da sam ga izneverila. To me je najviše mučilo. Šok koji sam doživela narušio je moje zdravlje. Uskoro sam dobila visoku temperaturu. Čitava četiri dana morala sam samo da ležim. Bile su to četiri decenije psihičkog mučenja. Imala sam vremena za razmišljanje i to me je najviše ubijalo. Optužbe su prosto navirale. Neprekidno sam plakala .... plakala.... kao da su sve suze sveta bile sakupljene u meni. Stalno me je mučila pomisao na neispunjeno obećanje. Ipak sam se oporavila i krenula ponovo u školu. Jedno popodne prelazeći svoj svakidašnji put, našla sam se nenadano licem u lice sa svojim profesorom. Uprkos svemu bila sam veoma srećna što ga vidim. Požurila sam da mu sve ispričam. Podsvesno sam očekivala da će me razumeti. Nisam se prevarila. Očinski mi je pogladio kosu i rekao da to nije tako važno; da je siguran da sam dala sve od sebe, da bih opravdala njegovo poverenje. U njegovom glasu je bilo toliko topline i razumevanja da je moja tuga i ogorčenje splasnulo. Bilo mi je odjednom jasno da je to jedna od onih prepreka o kojima mi je govorio i koje su mi tek prestojale. To saznanje me je očeličilo, odjednom sam imala poleta da se borim, jer sam znala da se za ono, što najviše volim, moram žrtvovati. I to divno osećanje još uvek živi u meni.

Opisacu jedan zanimljiv lik

Proleće 1861. bilo je iznenađujuće toplo. Tihi aprilski povetarac lelujao joj je oko glave i mrsio dugu kao čađ crnu kosu. Sedela je tu, na tremu Tare, plantaže svoga oca i bezbrižno razgovarala sa svojim prijateljima.

Bila je to mlada devojka sa svojih jedva šesnaest proleća, željna života te nije mogla da misli na burne dane. Skarlet O Hara bila je pojam u Džordžiji. Sve njene odane prijateljice iz pokrajne pa čak i sestre zavidele su joj na lepoti. Devojka crnih vitica, obraza boje breskve, jedra, prepuna ljupkih ružičastih tonova. Oči su joj bile zelene kao smaragd. Te oči je nikad nisu izdale. Kada je trebalo da izgleda milo i prefinjeno, bile su joj najveći prijatelj. Tada su bile sjajne i ljupke. Međutim, tako su često bile ljute , prepune gneva i srdžbe, uvek spremne da sevaju u nastupima besa. Te oči koje su u svojim dubinama skrivale mnoštvo tajni, prekrivale su crne, čađave trepavice koje su mogle tako milo da trepere. Niko ne bi pomislio da neko ovako ljupko i milo stvorenje, može da u pisanju Margaret Mičel, pređe vrlo trnovit put u životu. Ali to je istina. Ova mlada devojka, žena, pretrpela je u svom žvotu velike patnje. Iza ljupkog i ženstvenog lica krio se buran karakter, uvek srećan kad bi nekog mogao do srži da uvredi. Čak se ni svojim bližnjim nije pokoravala. Malo nežnosti pružala je svojim sestrama jedino onda kada je bila sigurna da njena egzistencija neće biti poremećena, jedino onda kada je znala da uzde drži u svojim rukama i da može da ih olabavi. Naravno, pri tom je bila sigurna da svoje stanje neće dovoditi u pitanje. Eto takav je bio karakter ove žene. Jedino je ukroćena ostajala pred svojom majkom Elen, poreklom Francuskinjom, i pred starom služavkom, crnkinjom Mami. Njih dve su bile jedina stvorenja kojima je verovala ili bolje rečeno kojima je htela da veruje. Iako surova prema svima, u najtežim danima je bila heroj. Bila je u Atlanti kada je čula za majčinu smrt. To biće koje joj je bilo drago, koje joj je bilo jedina uteha nestalo je sa zemlje. Bio je to za nju težak udarac od koga se dugo oporavljala. Međutim, to niko nije saznao to je bila njena tajna zaključana u dnu njenog srca. Znala je da ako bude svoj bol pokazala nekom od ukućana, nastaće još veća panika jer njen otac stari Džerald već je bio potpuno skrhan smrću svoje žene.

Ova mlada žena bila je zaista interesantna: drska, mlada, čežnjiva ne baš prefinjenog ukusa. Zato sam napisala ovako, jer svako ko je čitao ,,Prohujalo sa vihorom“ upoznaće u njemu lik lepe junakinje Skarlet.

Gledala sam jedan poučan film

 Bila je subota. Te večeri ostala sam malo duže pored malog ekrana, jer se, po maminom pričanju, davao izvanredan film. Bio je to američki igrani film ,Imitacija života".

 Film govori o rasnoj diskriminaciji u Americi, tema veoma poznata širom sveta. Film počinje dolaskom majke i ćerke u Njujork gde se majka zapošljava kao kučna pomoćnica a kči desetogodišnja devojčica, odlazi u školu. Međutim, tu doživljava svoja prva razočarenja. Na svakom koraku ona vidi podsmeh svojih drugarica, njihov prezir, jer joj je majka sluškinja. Zato što još nije bila zrela, ona je shvatila da treba da se stidi svoje majke, jer je njena koža crna. Shvatila je da je zbog majke mnogi preziru. I umesto da na to ne obraća pažnju, ona i sama počinje da mrzi i prezire majku. Kada je odrasla, pobegla je od kuće ne javivši se majci. Majčina ljubav je bila ogromna. Počelo je njeno besciljno lutanje za kćerkom koja joj je bila jedina nada, zbog koje je još jedino živela. Našla ju je u jednom lokalu gde je radila kao pevačica. Međutim, kćerka je nije ni pogledala, praveći se da je ne poznaje. Ali majčina ljubav je velika. Bilo je dovoljno što je videla svoju kćerku, a zatim je otišla kući i posle nekoliko dana umrla sa imenom svoje kćeri na usnama. Pogreb je bio veličanstven. Dok je žalosna povorka išla, iz crkve su čula crnačka duhovna muzika. Najednom, jedan očajni krik prekinuo je ovu svečanu atmosferu. Jedna devojka, sva u crnini, bacila se na sanduk pun cveća i neumorno ponavljala ,,Mama, mama"! Jedva su je uklonili sa sanduka i tiha povorka nastavila je svoj put, odajući poslednju počast majci, majci koja voli i prašta. Ne, više nisam mogla da izdržim. Suze su mi kao lude jurile iz očiju. Pogledala sam u mamu, koja je sedela pored mene, a zatim je čvrsto zagrlila. Bio je to zagrljaj pun ljubavi, zgrljaj koga nikad ne bih želela da se oslobodim, jer majka to je jedino biće na svetu koje me voli i koje će me uvek voleti, jedina koja mi može pomoći ili bar olakšati. Ali tek kada je izgubimo, shvatimo šta je sve značila za nas i naš život.

Ovog filma ću se uvek sećati, naročito poslednje scene gde devojka shvata da joj je majka bila jedino biće koje je volelo.

Priča o starom seljaku

U daljini se začuo lavež psa. Probuđen, tromo je podizao umorne trepavice. Prva svetlost se stidljivo probijala kroz mali, uski prozorčić na njegovoj kolibi. Polako je ustao, izašao i otišao u šupu. Tamo je u uglu stajao plug, obasjan belom svetlošću. Starac je nesrećnog pogleda gledao oštro sečivo pluga. Svakog jutra je u šupu odlazio sa nadom da ga plug neće tamo čekati i da je ovo dosad bio samo ružan san. Sa plugom je radio, živeo i jeo, sa plugom će i umreti. Tako je mislio starac. Začuli su se prvi petlovi. Starac se trgao i požurio da iznese plug. Bio je težak, a stracu je bilo već preko sedamdeset leta. Odavno su njegove ruke bile onemoćale. Nekada je on mogao takav plug na rukama da nosi do njive. Ali to je bilo pre četrdeset godina. Bio je mlad, sa lepim parčetom zemlje i kućom, pun snage. Svi su ga u selu cenili. Bio je čuven po poštenje. Svu su govorili da nema pravednijeg sudije od njega, Pavla Ugripova. A tada je došla suša, pa poplave. Sve mu je bilo uništeno. Zadužio se. Bio je primoran da sve proda Bečirevićima. Jedino mu je preostalo da postane njihov sluga. Proklinjao je takav život i žalio za onim nekadašnjim. Tu ništa nije mogao. Upregao je volove. Volovi su bili krupni, tužnih tamnih očiju. I oni su bili sluge kao i Pavle. Natovario je plug i krenuo. Pogledao je veliku belu kuću Bečirevića. Bilo je mračno u njoj. Još su spavali jer se do pola noći lumpovalo. Bečirević je trošio veliki novac na provode. Pavle je nastavio put. Kola su polako truckala po starom seljačkom putu. Na njivu je stigao kada se sunce beć bilo izašlo iza obližnjeg brda. Odmah je počeo sa oranjem. Oštro sečivo pluga paralo je zemlju još vlažnu od noćašnje kiše. Pavle je poguren gazio bosim nogamapo po grudvama mokre, hladne zemlje. Svoje opanke, jedinu obuću, već stare i pocepane, ostavio je u kolima. Ubrzo je postalo tako vruće da mu nije smetala hladnoća pod prstima. Iako je bio mart sunce je bilo tako vrelo kao da je odlučilo da spali sve živo. Oko podne iznemogao starac je otišao u hlad stoletnog hrasta. Među žilama tog starog izboranog drveta Pavle je bio napravio sebi ležište da se odmara. Iz male šarene torbice izvadio je svoj ručak. Crnim, zemljivim rukama je otkidao parčiće tvrde, ustajale proje i stavljao ih u usta. Jeo je sa mukom bez ikakvog zadovoljstva. Ustajala vruća voda iz čuture ga nije osvežila. Vratio je ostatke proje i čuturu u torbu i polako krenuo natrag na posao. Sa mukom se odvajao od hladovine retkog hrastovog lišća, koja mu je pružila utočište od vrelog sunca. Nastavio je sa radom. Znoj mu se slivao niz lice i vrat. Njegova košulja nekada nova i bela, a sada žuta, sa otkinutim okovratnikom i rasparanim rukavom bila je mokra. I dalje je radio. Pao je sumrak. Ponovo je upregao volove u kola i natovario plug. Polako se vraćao . Kada je stigao bilo je veče. Gazdina kuća bila je osvetljena. Iz nje je dopirala muzika i smeh ,, Još jedna lumprejka" pomislio je Pavle. Odvratio je pogled sa blistave kuće i pogledao na suprotan kraj dvorišta. Tamo je bila njegova koliba, mala, neugledna i mračna. U njoj nije bilo nikog da ga dočeka i kaže mu prijateljsku reč. Spustio je glavu. Obuzela ga je tuga. Ispregao je volove i odveo ih u štalu. Nahranio ih je. Oni su mu bili jedini prijatelji. Skinuo je pluga sa kola i odvukao ga do vrata šupe. Uvukao ga do je unutra i sporim umornim korakom izašao. Otišao je u svoju kolibu i u mraku napipao delić sveće i šibicu. Upalio je sveću i bledi, slab plamen je zatitrao po prostoriji. Odložio je torbu i skinuo opanke . Legao je u svoj krevet i ugasio sveću. Brzo je zaspao. Spavao je, sanjajući svoju mladost i nekadašnji život. 

Šta sve za mene predstavlja knjiga

Opšte je poznato da je za ljudski vek vrlo kratak. Možda je prekratak da bi se upoznao jedan deo od svega onoga što je stvorila čovekova ruka. Kako da sagledamo peščana prostranstva Sahare, visoke i snežne visove Monblana, kako da upoznamo misli, osećanja i dela velikih ljudi? Nisam dugo bila bez odgovora. Došla sam do zaključka da sve to, pa i mnogo više možemo saznati uz pomoć knjiga.

Od trenutka kada sam došla do ovog zaključka knjiga je postala sastavni deo mog života, uselila se u svaki kutam moje sobe i u svaku moju misao. Zahvaljujući knjigama u mojoj svesti se stvorio raznovrstan svet. Tu se nalaze ličnosti sa raznovrsnim osobinama. Svakom narednom knjigom doživljavala sam nešto novo, nepoznato napajala se time. Knjiga je neosetno ušla u moj život i postala mi je neophodna duhovna hrana, kao hleb. Što sam ih više čitala, želela sam da ih pročitam još više, toliko mnogo da ne postoji ni jedna knjiga čiju sadržinu ne bi znala. Želela sam da budem celog života okružena knjigama i da ne radim ništa drugo, već samo da ih čitam. Bila sam srećna i patila zajedno sa Džrjn Ejr. Plakla sam zajedno sa Širli, osećala bol kada i Katrin Linton. Bila sam srećna kao doktor Preskot. Suze, rados, bol i tuga su se smenjivali i ja sam postajala novo biće. Divila sam se čistoti Šarlotine guvernante Ejr, strpljivosti Kraninove sestre Li, pravednosti i istiniljubivosti Ročeperove. Sve te ličnosti sa svojim osobinama su uticale da izgradim svoj stav prema svetu koji me okružuje. Kada sam bila tužna, čitala sam neku knjigu sa veselom sadržinom i ponovo bih se oraspoložla. A ponekad je dovoljna neka sitnica pa da budem tužna. Kroz knjigu sam naučila da razlikujem dobro od zla i da cenim ljude i njihova dela. Upoznala sam nove predele, običaje i narode, divila sam im se a neke sam i zavolela. Osećala sam hladnoću polarnih predela, vrelinu žarke Afrike, blagu umirujuću klimu Italije. Za mene ne postoji dobra i loša knjiga. Sve su mi podjednako drage i u svakoj pronalazim nešto novo , dotad nepoznato, zanimljivo i korisno. Skoro sa svakom ličnosti imam nešto zajedničko. Kao da nas spaja neka tanka nevidljiva nit, koja kasnije raste, uvećava se i postaje sastavni deo moga života i bića. Kada je trebalo da donesem neku važnu odluku, u mislima sam se pitala kako je to rešila neka ličnost iz pročitane knjige. Često sam upoređivala svpje savremenike sa ljudima iz prošlosti, studirala ih pronalazila njihove mane i vrline. Ulazkom u svet književnosti moj život je obogaćen novim oblicima života. Pronašla sam smisao svoga života i svakom novom knjigom izgrađivala sam svoje duhovno biće. Zbog svega ovoga veoma cenim književnike i njihov napor da opisujući život vrše snažan uticaj na mene. Treba da im budemo zahvalni što su nam omogućili da mnogo saznamo o prošlosti našeg naroda, o sadašnjosti, a i o budućnosti. Među knjigama nikad nisam usamljena jer svaka predstavlja novu istoriju koju trba pročitati i izvući nove zaključke. Zatvarajući poslednju stranicu neke knjige činimi se da ostavljam dragog prijatelja i da završavam jedno poglavlje moga života. Ono mi ostaje i duboko urezano u sećanju. Onda dolaze nove knjige i sa njima druge ličnosti i događaji. Tako se događaji nižu u neprekidnom lancu jedan za drugim. I knjiga sve više postaje izvor novih saznanja, zabave i razonode.

Eto to sve knjige predstavljaju za mene kao čitaoca i kao čoveka.

Dogodilo se za vreme jednog školskog odmora

Često na izgled beznačajni trenuci utiču na ljudski život i usmeravaju ga. Bila sam okrenuta ka velikim događajima i važnim ličnostima, a nisam ni primećivala kako me baš male stvari menjaju i vaspitavaju.

Jedan takav događaj pstao mi je duboko u sećanju. Osvanulo je tmurno zimsko jutro. Ustala sam rano i pošla u školu putem kuda uvek idem. U školskom dvorištu me je dočekala vesela graja dece koja su trčala po snegu, koji je ispod njihovih nogu neprekidno škripao. Na znak zvona svi smo ušli u učionicu. Ubrzo je po hodnicima zavladao potpun mir. Čas je sporo prolazio. Kada je, ipak, zvono oglasilo kraj časa, svi su veselo požurili u dvorište. Nestalo je zabrinutosti sa lica i kao čarobnim štapićem cela škola se pretvorila u hram radosti i smeha. A napolju su pahuljice nežno i lagano padale na već pobelelu zemlju. Grudve su nestašno letele i rasprskavale se na kaputima ili raznobojnim kapama. Gledala sam taj prozor sa drugaricom i srećna sam bila što su svi tako radosni i puni mladalačnog žara i poleta gotova sam želela da vrisnem od navrlih emocija. Upravo baš u tom trenutku , desetinu metara od mene, čuo se neprirodan krik ali ovoga puta bun bola i ogorčenja. Pogledala sam na tu stranu. U snegu je sedeo slabunjavi dečak od oko devet godna, obučen u tanak, iznošen poveći kaput. Na desnom kolenu imao je nevešto ušivenu zakrpu. Nos i uši su mu se crveneli od hladnoće. Njegova kosa inače smeđa i sva u uvojcima belela se od snega. Sa ispruženim promrzlim i crvenim rukama klečao je do pola  u snegu ispred mnogo starijeg dečaka, koji se zlobno i cinički osmehivao.

Nesposoban da ustane molio je

,,Molim  te vrati mi ".

Drugi dečak se udaljavao stiskajući nešto u ruci i zlobno se osmehivao.Manji deča je spustio ruke na krilo. I dalje sedeći u snegu tiho je jecao. Iz njegovih bistrih, zelenih očiju vtcale su suze. Želela sam da mu priđem, podignem ga i utešim, ali nisam mogla. Nešto me je stezalo u grlu. Onda je neočekivano ustao, dohvatio svoju torbicu, pokupio knjige koje su bile rasturene po snegu i krenuo ka izlazu iz školskog dvorišta. Dugo nisam mogla da odagnam iz sećanja sliku tog bespomoćnog deteta, duboko nesrećnog iz ko zna kog razloga, a to su ubedljivo govorile njegove blage oči. Dovoljno je bilo da sretnem nekog dečaka njegovih godina, ili da vidim da neko plače, pa da se setim tužnih, zelenih očiju i malih promrzlih ruku. od tog dana sam zavolela decu. Bila sam spremna da dam sve od sebe da ne vidim ponovo suze kako se kotrljaju niz male rumene obraščiće.

Shvatila sam nešto važno i uvidela kako je časno i plemenito boriti se za ta mala bića.

Moji susedi

Možda vi živite u nekoj velikoj zgradi na čijim fasadama blistaju reklame? Kraj vaših kuća jure automobili i šetaju prolaznici šarenih odela. Susede poznajete samo iz spiska o stanarima. A ja ?

Ja živim u maloj kaldrmisanoj ulici ispod Zvezdare. Osam prizemnih kuća i tri ulične svetiljke čine kostur naše ulice. Stambena zgrada sa brojem dva predstavlja njeno čelo. Velika mermerna ploča upoznaje prolaznike da je godine 1914. baš tu bila partizanska štamparija. Medjutim ja danas hoću da vam kažem nešto o njenom srcu. To srce čine žitelji moje ulice. Tu živi dvadesetak đaka, sedamnaest baka i četiri odrasla mladića. A kad sunce probudi jutro i kad se mirisom lipe ispuni soba zakašlje se deda Janko i već se čuje priča iz njegova doba. Po stoti put priča o lasti koja mu pod krov sleće. Baba Stana je krenula da kupi nešto za njenog mačka. Prolazi tako kraj broja 4 i lupa štapom u debelo okno. Hoće da probudi Stanka, obućara, plašeći se da mladić ne zakasni na posao. Kada vidi njegovu čupavu glavu kaže mu da danas pravi veću oduću jer deca iz naše ulice rastu. A kada podne osvoji ulicu i kada đaci pođu u školu , i kada zaposleni sa polsa dođu u mojoj ulici svi se susedi zajedno raduju, pomažu i vole. I baš zato vam kažem da moja ulica ima veliko zajedničko srce koje pulsira u svakom njenom kutku. Eto, pitajte nekog mališu čija mama ima dosta pekmeza od šljiva. Svako će reći da ima Mirkova mama. Mile, Jova i Vesna često su musavi ispred broja pet. Pekmez im ponekad uđe i u uši jer prave slatke brkoe. Oni su još maleni za Zoranovu ekipu. Jer Zoran zaista voli Dragana, Janka i u fudbalu su nepobediv tim. Inače svi su ti dečaci zaštitnici nas devojčica. Ponekad sa nama igraju bagminton, drže nam konopac dok skačemo i ne ljute se kada same igramo školice i pričamo naše tajne. Ipak, u našoj ulici ima dosta odraslih. Njihova zajednička osobina je da su vrlo radni ljudi. Kada se vrate sa posla uređuju prostrana dvorišta, boje ograde, čiste trotoare. Majke čuvaju decu. Ja eto pamtim kada nas je moja mama čuvala obično sam ja jedina dobila batine. Činilo mi se da je ona svoj ostaloj deci bila bolja mama. Dana, kad to pomenem i Jasna priča da je samo njena mama bila stroga. Ako čujete Jelenu uvidečete da su nam mame vrlo stroge. Ali zato mi imamo bake. To su baba Mara, Smilja i  Nada. Kod baba Nade sam učila prvi put da vezem.ona zna da svira na klaviru i piča doživljaje sa tri kontinenta. Zimske večeri provodimo kraj njene peći. I dečaci i devojčice je mnogo vole. Jedino nam je tako drag deda Mile. On nas s proleča vodi na izlet. Zna mnoge vesele igre sa loptom, sa štapom, vezanim maramama i točkovima. Uvek je nestrpljiv kada je zima. Sad će opet moji vršnjaci sa dedom u šumu. A mala kaldrmisana ulica uvek živi bučnim životom. Ona nije nikad pusta. U smiraj dana tu ptice pevaju večernje uspavanke. U ranu zoru tvrdokljuni kos lupa u orah. Ali kada ptica nema onda poleti Joletova lopta u neki prozor. Pukne okno ponekad se čuje vika , ali za kratko: uliva čiji kostur čine osam kuća živi veselo.

Vesela je uvek jer ima srce, jer u njoj živi dvadeset đaka, sedamnaest baka i četiri mladića. 

Sećanje vezano za neke značajne trenutke mog proteklog školivanja

Kako je život čudan. Nekada je nestašan kao planinski potok, pun virova koji prete, ili mračan kao otvor pakla. Onda se čoveku odjednom učini da se ništa ne događa, kao da ga život zaobilazi i odlazi drugim, njemu nepoznatim stazama.

Dugo sam mislila da živim odvojena od svega, kao prestupnik u ćeliji, odvojena od ljudi, realnosti i onoga što nazivaju trkom sa vremenom. Odjednom našla sam se naraskrsnici životnog puta. Završila sam osnovnu školu i trebalo je upisati se u srednju. Osam godina dugih kao noć i brzih kao planinska reka ostale su iza mene. Taj period sa ovog rastojanja bio mi je sav lep. Došla sam do zaključka da mi je događaj baš iz tog vremena pomogao da se odlučim o svom životnom putu. Bila je jesen. Kiša je beskrajno padala kao da je želela da potopi sve živo. Sunce bi se ponekad bojažljivo pojavilo i , uplašeno tim strahom, ponovo skrilo. To jutro me obeshrabrilo. Iznenadni talas melanholije i nezadovoljstva učinio me je nesposobnom za bilo šta. Dok sam posmatrala ovo ore sivila zvono na vratima je zvonilo. Bila je to devojčica iz suseda. Zadihana saopštila mi je da treba da se spremim i pođem u školu radi izrade nekog nagradnog temata. Sada? To mi se učinilo nemoguće. A moje sumorno raspoloženje? Rasprnulo se kao probušeni mehur. Mehanički sam obukla mantil i izletela napolje u blato, kišu i vetar. Usput sam počela da gunđam. Pitala sam se zašto sam pošla, zašto dozvoljavam da sa mnom raspolažu kao da sam neka stvar. Još mnogo detinjastih misli mi je palo na pamet. Ali to je bio samo odraz mog buntovničkog duha a ne prave ljutnje.u Sali gde je nekad bila školska kuhinja već se sakupila grupa učenika. Ušla je profesorka i izdiktirala temu : ,,Nema nagradebez rada, ni bogatstva bez štednje’’. Bilo je to dolivanje ulja na već rasbuktalu vatru. Tema mi se nije ni malo svidela. Ipak sam, malo bezvoljno, počela da pišem. Dva dana kasnije na času fizike u učionicu je ušla ona devojčica iz susedstva I rekla da me director zove. Zašto? To nisam znala. Pošla sam. U kancelariji meje dočekalo direktorovo strogo lice, sada nasmejano i, učinilo mi se srecno. Mirnim, dubokim glasom mi je saopštio das am osvojila prvo mesto u opštini u izradi nagradnog temata. Bila sam neizmerno srećna. Tada, tog trenutka , odlučila sam o svemu. Studiraću književnost i raditi ono što volim.

Od onda je prošlo dosta vremena a ja se nisam pokolebala. Naprotiv, iz dana u dan sve sam odlučnija u ubeđenju. Srećna sam što će mi se ispuniti želja.

Ulica mog detinjstva

Svi mi imamo neko mesto,neki kraj,ili mozda ulicu koja nas tako neodoljivo potseca na nase detinjstvo. Ponekad je to mesto ili ulica kojom vise ne prolazimo iz nekog razloga.

I ja imam takvu ulicu koje se uvek rado secam.To je bezimena ulica sa mnogo
divljih kestena,mirisnih bagrema i zelenih maslina.Ustvari to je jedan krivudavi put koji je isao uporedo sa glavnim ,ali nama tadasnjoj decivrlo zanimljiv.U toj ulici nalazila se samo jedna kucica,bolje reci obicna krovinjara,a u njoj je zivela jedna baka.Zivela je vrlo usamljeno,a njeno jedino drustvo su bile tri koze i nekoliko kokosaka.U njenom dvoristu je rastao veliki kesten i dve masline. za sve mestane
je bila cudakinja,a neki su je smatrali ludom.nosila je neku za nas cudnu odecu,koja je uvek bila besprekorno cista,a na njenom licu niko nije mogao procitati godine. Ali ta baka nije volela decu,jer deca nisu imala obzira prema njoj.Rugala su joj se smisljajuci razne pesme i rime.A ona je cutala sve dok ne bi izgubila i zadnju trunku strpljenja,a onda bi pocelo da leti kamenje sa njene vec unapred sakupljene gomilice.Vikala je i neke pogrdne reci,a deci je uvek bilo zanimljivo da beze sa tog mesta i posle pricaju herojske price o susretu sa bakom.
Htela ili ne medju tom decom sam ponekad bila i ja,ali joj nikada nisam
uputila nijednu ruznu rec,ali kada su druga deca bezala,morala sam i ja.Mogli smo na putu iz skole,proci glavnim putem,ali nama je bilo zanimljivo da prodjemo bas tim sporednim.
Onda,jednog dana ostala sam duze u skoli nasla sam se sama na putu kuci.Nisam niposto nameravala da prodjem bakinom ulicom,ali kada sam stigla do raskrsca zastala
sam.Nesto me neodoljivo privlacilo da jednom sama prodjem,iako sam se strasno bojala.I prosla sam bakinu kucu,kesten,masline i koze koje su mirno pasle,ali bake nije bilo na vidiku.
Dobro je,pomislila sam,danas cu se hvaliti da sam sama presla taj put.Ali na maloj krivini
sam zastala kao ukopana,ispred mene je stajala baka streljajuci me svojim prodornim ocima.Htela sam pobeci,ali noge su otkazele,drhtala sam kao prut. Onda me ona uhvatila za misicu svojom koscatom rukom, dok je u drugoj drzala stap.Gotovo je pomislila sam,sad ce me ubiti onim stapom.Nisam mogla nista da kazem,cak ni da placem.Onda sam cula bakin
tihi glas."Ne boj se" rekla je."necu ti nista,ti nisi kao ostali,nikad me nisi vredjala niti mi se rugala,znam i tvoje ime,dodji i sedi malo samnom". I dalje sam se bojala,ali sam kao opcinjena posla sa bakom.Uvela me u svoju kucicu.Unutra je sve bilo cisto i na svom mestu,za razliku od spoljasnjeg izgleda kuce.Onda me povela na kamenu klupicu iza kuce odakle se videlo daleko,preda mnom se ukazao nezaboravan prizor.Onda je rekla,znas dete mnogi misle da sam luda,niko nece da se druzi samnom,svi beze od mene,ali bih volela da tebi ispricam
istinu o sebi,koju niko nezna.Opustila sam se i sela pored nje na klupicu. A onda sam cula bakinu pricu i ne samo tada,nego sam dolazila narednih dana,meseci i godina kada god sam uspela da se iskradem da niko nezna.A baka je pricala i pricala,a ja sam je slusala otvorenih usta.Zelela je da zapamtim njenu pricu i da je nekome kasnije ispricam.I zapamtila sam svaku njenu rec.I tako je proslo vreme moje osnovne skole i doslo je vreme mog odlaska iz rodnog kraja. Jos jednom sam otisla kod bake da se sa njom pozdravim.Poklonila mi je vezenu plavu bluzu ,koju i danas cuvam medju mojim dragim uspomenama. Zagrlila sam to sitno uvelo telo,a baka je zaplakala i rekla:"Znam odrasla si i moras dalje,idi sa mojim blagoslovom,ali se uvek seti da si mi mnogo
ulepsala moje poslednje dane." kada sam zavrsila skolovanje i vratila se kuci,posla sam da posetim baku.Zastala sam,nije vise bilo onog puteljka,ni bakine kucice ni kestena,ni maslina a ni bake,sve je nestalo pred novom modernom arhitekturom.Mogla sam samo da zamisljam gde se sta nalazilo.Ostale su samo uspomene i jedan grob na kome kratko pise.
OVDE
POCIVA BAKA SELA.