Ljubavi, samo dela ostaju

Човек се роди, проживи живот и једнога дана нестане. У неспорној пролазности живота одговор на питање да ли ће нестати заувек или ће живети кроз своја дела зависи од тога шта је урадио за живота. Неко проживи живот у егоизму, свађи и чињењу зла другима, неко допусти да живот прође поред њега не чинећи ни добро ни зло, а неки који схватају смисао живота чине све да учине сретним људе које воле, чинећи то са мером која приличи човеку, без надметања али и без подилажења. Живот проживљен у чињењу зла, као и човек сличан животу листа у току реке којег матица и таласи бацају куда они желе, живот је без смисла и без дела које ће оставити печат. Безличне људе други забораве чим више нису близу

њих и никада их се више не сете. Зле, пакосне и самољубиве, труде се да што пре забораве како им не би кварили лепоту стварања. Само људе који ствари у животу раде из љубави, који се буде са осмехом, радују сваком новом дану и свом учешћу у њему, који више воле да поклањају него да им се поклања, смао такве људе други људи памте. Радост и топлина тока живота којим ти људи плове, њихове пбале увек спремне да приме насукане бродове туђих судбина,

заувек остају у срцима оних којима су давали. Њихова способност да очисте своју реку живота коју понекад замути вода притоке на које нису могле утицати, као и њихова способност да приме у своју реку чисте пенушаве и веселе притоке и од њих потеку још топлији и чистији, учи и васпитава друге око њих дајући им пример тога да је у животу све могуће и да никада није све добијено нити изгубљено. Даје ли им снагу Бог или они сами налазе у себи, није

важно. Мало је мишљења о животу после живота у којима се слажу и религиозни људи и атеисти. Једно од њих је, да када човеков живот прође његово материјално тело споро, али неумитно, престаје да постоји, али да дела, и то добра дела, заувек остају да живе у сећању. То сећање је подсетник другима да, ако желе да оставе нешто по чему ће их памтити, а нико не жели да буде заборављен, то треба да буду дела љубави јер ће и онда сећање на њих бити пуно љубави.

Reci najdublje

Нећу почети своју причу речима...Седим сама у сутону ноћи или сама сам у тишини своје собе.Нисам сама, јер имам љубав, велику, страсну, неизмерну љубав која покреће сва моја чула, љубав која окупира сваки атом мог младог бића. Читала сам пуно књига у којима се помиње љубав, туга, растанци, бол. Али нису рекли, да док ходаш улицом чујеш многа имена, али само једно, твоје име шапућу птице, ветрови, капи кише. Сунце милује моје лице, а ја мислим да су то твоји прсти. Мислим или желим сасвим је исто, јер ти си увек ту у мојој коси, челу,погледу... За твој осмех дала бих три пролећа свог живота, то је осмех који говори уместо речи, осмех који шапуће уместо даха, који мирише уместо цвета. Ноћас сам гледала звезду како пада, и пожелела само једну жељу: да те видим. Да ураним у топлину твојих очију и тамо заувек останем. Да осетим боју твога гласа и чујем како изговараш моје име. Уствари,

кад боље размислим то и није само само једна жеља. Имам их безброј, а свска од њих у себи садржи твој лик и потребу да те видим. Желим да будем вољена, да осетим све чари једне велике љубави. Желим да ми се на поглед одговори погледом, на осмех осмехом, а највише од свега желим да то будеш ти! Ти са својим осмехом и браон очима, и када се само сетим твојих погледа на себи, осетим неку лаку језу, срце почиње да удара све

јаче, а у мени се буди нада. Колико ће ово трајати зна моја срећа, она је сада ту и не да да се врати нека залутала суза на мом лицу, нека туга у мом оку. Не дозволи Немања, да нам неко прекине нит ове чаролије, бљештавило чаролије које је тако изненада, а ипак тако нежно и тихо ушло у мој живот. Учини срећо, да живим у машти својих седамнаест година, и пусти да никад не одрастем и не осетим горчину, страх, разочарење, и разбијене илузије. Не дај срећо да потонем у амбис стварности! Не дозволи да поглед твој одлута тамо где нисам ја. Не дозволи ветру, да скине моје име са усана твојих, да те повуче са собом, неким стазама дугим.

Зато допусти да те у машти прати мој осмех кроз тужне часове и крајеве далеке !

Drvece je veciti pokusaj zemlje da razgovara sa nebom

Сами људи су као дрвеће. Са једне стране дубоко укорењени у земљу, немоћни да

се помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге стране

су вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу,

покушава да додирне небо.

Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам мали

делић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње сваког

од нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зрак

светлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном не

засија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемо

празни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природи

је да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са нама

до сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небеска

пространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо у

средини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превише

немоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом,

испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.

Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље за

небо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемо

у висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања,

бесконачности ...

Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успети

да победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.

Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где се

остварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Не

знамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тај

вечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривања

снова!

Putovanje u svet maste

Stigla sam. Konačno. Nakon nekoliko sati lutanja nebom konačno sam je našla – zemlju svojih snova – zemlju vječnog djetinjstva. Na samom ulazu čekala me je ona. U haljinici od jorgovanovog lista, sva nasmijana, sićušna, trepereći krilima brzinom svjetlosti, srdačno mi je požekljela dobrodošlicu. Uzela me je za ruku i krenule smo.

Uskim puteljkom popločanim grubo klesanim kamenjem povela me u šumu kod svojih prijateljica. Priroda bješe tako lijepa, netaknuta. Grane su se lagano njihale, kao da su plesale uz glasno ptičje cvrkutanje. Imala sam osjećaj kao da je sve to u moju čast. Kako smo se približavale njenom domu, šumom je odjekivao smijeh malih šumskih vila. Ubrzo zatim, ispred sebe ugledah ogromno hrastovo stablo, ukrašeno mnogobrojnim otvorima i šupljinama u kojima su stanovale. U svoj svojoj sreći izvodile su neku vrstu plesa u letu , propraćenu durskom melodijom šumskih muzikanata. Sve je bilo okupano uzdasima veselja, harmonije, smijeha, potpuno supotno od mjesta sa druge strane neba, mjesta sa kojeg dolazim. Shvatila sam da je vrijeme da krenem dalje sama. Prateći taj isti put došla sam do malog raskršća. U svim pravcima izgledalo je lijepo i primamljivo i koji god da sam izabrala vjerovatno ne bih pogriješila. Iz neznanih razloga, krenula sam desno. Hodajuči tako, ubrzo sam stigla do kraja šume iznenađena ogromnim prostranstvom koje sam ugledala pred sobom. Na samoj ivici puteljka stajala je drvena tabla na kojoj je zelenim starinskim slovima bilo napisano „Dobrodošli u Nedođiju“. Nekoliko minuta sam stajala u mjestu fascinirana prizorom koji sam vidjela. Bilo je prepuno djece. Dječji kikot i veselje bojili su mi dušu u crveno. Sreća je bila, gotovo opipljiva u vazduhu. Polako sam zakoračila u taj svijet radosti. Odmah sa svoje lijepe strane ugledala sam šareni kamion ispred kojeg se nalazio štand. Tu je sladoledžija dijelio beskonačne količine sladoleda uzbuđenim klincima. Čitav grad je ispunjavao gromoglsan grohot djece. Nekoliko desetina metara ispred mene nalazila se glavna atrakcija. Veliki ringešpil u čijem se središtu nalazio „roller coster“ sa brijegovima koji su nadvisivli oblake. Odatle su dolazili uzvici straha pomiješani sa uzbuđenjem i smijehom. Neko vrijeme sam samo razgledala tu zemlju snova, ljubavi i nevinosti, osluškivajući dječji smijeh koji je jako prijao mom uhu. Moram priznati da sam pomalo i zadvidjela. Iznenada osjetih snažan udarac u leđa. To je bila gumena lopta koju je mali dječak nenamjerno usmjerio ka meni. Ljubazno je zamolio da mu je dobacim. To sam i uradila. Očajnički sam poželjela da im se pridružim. Ali nažalost za njih sam bila samo slučajni prolaznik. Gotovo da sam čula glas u sebi koji mi je ponavljao „Ovo nije tvoj svijet, ovdje ti više ne pripadaš.“ Ispunjena osjećajem tuge, a istovremeno i radosti zbog mogućnosti da opet, makar polovično, proživim svijet koji je iza mene, prisjećala sam se prelijepih trenutaka provedenih u svijetu, nešto nalik ovom. I onda sam se upitala – Zašto? Zašto je tako brzo prošlo? Zašto moram da odrastem? Zašto ne mogu da im se pridružim? Sva ta pitanja vodila su jednom odgovoru – to je život. I ja moram da se pomirim sa time. Suza je lagano klizila niz obraz dok me neka viša sila vukla nazad u svijet pohlepe, zlobe, krvoprolića – u realnost. I tako sam osluškivala poslednje zvuke radosti koji su polako nestajali u daljini i molila se da te note zauvijek ostanu u mom sjećanju.

Pri izlazu iz kapije Nedođije lagano mi je prošaptala na uho „Dođi nam opet!“ Zahvalna sam životu na ovom prelijepom putovanju koje mi je omogućio i bez sumnje ću reći „ Vratići se, opet“.