Драга стара кућа

Дуго нисам била овде, има скоро годину дана, одмах уочавам промене и на старој кући, последњој у улици у којој се налазимо и чини се некако издвојеној од осталих, да л због места на коме је саграђена, свог изгледа или чега већ...Али једна ствар се никада није променила, та тишина која влада како испред тако и у кући, па како и не би било мирно кад ту живи само једна стара бака. Понекад је посете унуци, као и ми сада. Не видим је, није на старом месту. Увек је затекнем на дрвеној клупици испред куће саграђеној ко зна од када, још није ни цела, огребана, мало искривљена, али је ипак у бољем стању од оних које свакодневно виђамо на улици или ми се само чини...Али старој баки то не смета, мој тата је предлагао да је мало уреди, али никад то није урадио, није му било дозвољено.
А та клупица не би била тако посебна да јој хлад не даје још старија крушка у дворишту. Искривљене гране које ударају о прозор оне највише собе и сваки пут ме је страх да не падну баш оне на клупицу. Опет се мој тата јавља да их посече и поново је било довољно једно “не“ са стране једине особе која ту живи да одустане од његове увек примамљиве идеје.
Кућа је била мала, баш као и врата на њој , па ми се чини да би мој брат са 192 морао да се сагне, како би ушао, али на ту његову назовимо „жртву“ заборављамо сви истог тренутка када се нађемо у тој кући. Прво јесте ходник, веома кратак, али сви елементи су лепо сложени. Право и улазимо у највећу просторију те тако мале и усамљене куће. Врата од дневне собе су увек стајала отворена, тако да се још на улазу могло видети шта се унутра дешава...Поред је и трпезарија, она се са улаза већ не види због малих врата. Штета, иначе јако је лепа. На столу увек можете видети чинију са воћем, столице су увек уредно увучене. Види се само делић кухиње из које допире неодољив мирис ручка који се спрема, да л је тако само кад ми долазимо или увек, не знам, али ту кухињу тако памтим...У кући је пуно слика и разних украсних детаља – то је оно што ми се највише допада. Још који корак и ево степеница, макар сто пута ишла горе-доле увек ћу имати тај несавладив страх кад њима пролазим.
Ух, преживела сам, ево нас на спрату првом и последњем. Ту су још две собе, једна је бакина, а у овој другој боравимо ми или већ неки други њени гости...Увек прво улазим у ту назовимо нашу собу, али овог пута мењам ту стару навику...Бакина соба, да л је она тако увек уредна и чиста. Прво што видим јесте огроман орман, прозор који је увек отворен. Ево опет искривљених грана, благо се померају. Поглед ми поново скреће ка кревету, лагала сам да нисам прво њега угледала. Бела постеља са тим великим јастуком, ускачем у кревет. Осећам се тако пријатно и чисто, можда бих могла мало да одспавам, а да нисмо били у оној другој соби, али је она некако слична овим данашњим па није потребно да у њу свраћамо, можда касније. Лепо ми је овде...

Mожда је то љубав

Љубав. Ако не умеш да волиш, не умеш ни да живиш! То сам негде чуо. Љубав је вечна инспирација песницима, писцима, режисерима, због ње су се водили ратови, она је живот. Кажу, сузе и смех, срећа и туга, дигне те до неба па те баци на тло, све је то љубав.Чудо!
Ја баш не знам много о љубави. Заправо, верујем да не знам ништа. Знам само да волим своје родитеље, сестру, другове, родбину, али то није “она” љубав о којој многи причају. Мислим да о тој љубави, не знам ништа. Како се она деси? Када? Како изгледа? Шта, када ми се деси? Је л` права? Хоћу ли бити срећан или тужан? Кажу умрли од љубави. Зар се од тога и умире? А, онда и оно Живели су срећно до краја живота. Ништа ми није јасно. Изгледа да је та љубав нешто чудно, и никад ниси сигуран шта може да ти се деси!

Можда се и мени дешава јер да будем искрен, постоји једна девојчица. Када ме она окрзне у пролазу, погледа ме оним лепим очима, и кришом ми се насмеје, а ја…Некако ми буде непријатно, па се презнојавам, црвеним, гледам негде безвезе, а уствари ми је лепо, пући ћу од среће! Гледам и ја њу, или бар покушавам. Пришла ми је пре неки дан, и почела нешто да ми прича. А ја, ништа је нисам чуо! Само сам је гледао, и то оним избезумљеним и глупим изразом лица! Мислио сам да ћу се онесвестити! А она се смешкала добронамерно! Уши су ми тада зујале, и све ми се окретало у глави! Једва сам стајао, док није рекла ”Видимо се, ћао”. А онда сам сео на степениште, мислим срушио се боље рећи!
Боже, да ли ме је већ стрефило? Шта сада? Шта да радим? Имам неки осећај да се одвајам од земље! Осећам се блесаво, да ли је то то? Да ли је то можда љубав? Нека ми неко одговори?!!

Треба ићи до краја света и наћи росу на трави

„Ти си сав мој свет!“, „Волим те највише на свету!“, „Где иде овај свет?“, „Свету се не може угодити!“, „Ватикан је најмања држава на свету!“. Често користимо реч свет, али ни сами не знамо шта свет све обухвата. Знамо да је свет нешто велико, али не знамо колико.

Познајем једног чика-Милета. Он је човек о коме се увек причају само најинтересантније приче. Сви за њега кажу да је светски човек и нема ко га не зна јер је цео свет пропутовао. Једном је био у Италији и дође он тако и почне да прича о некој најмањој држави у свету у којој живи само папа. Људи се чуде и не верују: „Е, само папа, не верујем ти“, виче један, док други врти главом, а трећи колута очима. Ипак, чика-Миле им свима затвори уста аргументима и да им простора да сањају о тој


најмањој држави, папској држави. Други пут дође из Енглеске. Све речи помешао, не зна више шта је енглески, а шта српски, чак је , каже, почео и да размишља на енглеском. Одатле нам је донео слаткише и гомиле кесице чаја. Сви смо се чудили откуд баш чај, али кад сат откуца пет поподне, прошета се чика Миле кроз крај и све нас позове на чај. „Зашто баш сада?“, питали смо се, а он нам одговара: „У Енглеској се, драги моји, чај увек служи у пет поподне“. Тог и многих других поподнева тачно у пет уживао сам у чају и дивним чајним колутићима.

Ја сам се стварно дивио чика-Милету. Желео сам да једног дана следим његов пример и постанем светски путник. Његова кућа подсећала је на најлепши музеј. Гомила сувенира, слика, лампи, одећа других народа се ту налазило, а он је са посебном пажњом и уживањем објашњавао одакле је шта. Кад год би пак објавио да негде путује, био бих тужан и с нестрпљењем бих ишчекивао његов повратак као и шта ће ново донети и чему ће нас новом научити. Сада сам мало у заблуди да ли ће се икада вратити. Баш пре неки дан стигла је разгледница са камилом на слици, чика-Миле је у Египту, каже оженио се.

Ко зна можда само он зна колики је свет и можда је сада стигао до његовог краја, а ја сам своју прву росу у трави проживео баш кроз његове узбудљиве приче о путовањима. Надам се да ћу и ја једног дана бити у могућности да кренем његовим стопама.

Што год си ти даље, то је већи простор што припада нам

Најтеже је започети, зар не? Онда, речи почињу саме да теку. Попут водопада, ношене неком тајанственом силом или нечијом вољом, падају на празан папир. Покушавам да сачувам оно што ми је остало...сате ишчекивања, радости, жеље и непроспаваних ноћи. Представу која је имала свој почетак, заплет, врхунац и крај...Представу, у којој је попут клупка испреплетена младост, заљубљеност, смех, а која је завршена. Баш као што Шекспир каже: „Нагле среће, нагло и заврше и умру у свом тријумфу ко ватра и барут што се у пољупцу ниште...“
Још као мала обожавала сам да читам бајке. Могла сам да летим и одлазим тамо где нико није био. Била сам са Снежаном када је њен принц пронашао и заједно са Пепељугом доживела њену срећу када је угледала свог принца. О томе сам и ја маштала. Сањала сам да и ја једног дана пронађем свог принца.

Од свих принчева овог света Бог ми је послао једног онаквог као из мојих снова...Принца о коме маштам када сан не долази ни од куд. Очију блиставих када воли, нежне душе у којој су скривене све моје жеље и снови, руку које имају снагу вулкана, усана које за секунд покрену цело тело које, попут цвета на ветру, дрхти при самом додиру. Дечак који је спреман да са мном лови ветрове, трчи испод дуге...и буде све оно што сам ја. Снови се понекад и остваре...али на кратко. Живот ти прво испуни снове, а онда у тренутку кад помислиш да их најчвршће држиш у рукама он ти их одузме. И онда остану само сећања...Сећања која се у бескрајним ноћима претварају у писца.

Оловком покушавам да те вратим у свој свет и пишем оно што никад не бих признала ни себи. У сваком мом погледу видим твоју лепоту, у сваком даху осећам твој мирис, твој се последњи додир још не одваја од мене...То што си сада далеко, пола снаге ми односи, а остатак ми треба да те заборавим. Али узалуд...Што год си ти даље, то је већи простор који моје срце оставља теби. И питам се хоћу ли икада успети да те заборавим? Јер, чини ми се, да је ово нешто без краја, као круг и поново на почетку, чекање и све оно што је остало недовршено, недоречено...Не! Никада нећу заборавити моје недосањане снове. Још увек се надам. Можда томе да ће се моји снови, ипак једног дана остварити јер тек сам на прагу живота...
И често ми се твој лик појављује у сну. Осећам те, могу да причам са тобом и смејем се као да никад нећеш нестати. Увек се изнова појављујеш и у мојим сновима си савршен. А ја желим да такав и останеш.

Принче мој, наша представа је, можда, готова, али ја схватам да што си ти даље, све је већи простор који припада нама. Можда се она једног дана и настави, а до тада ћу и даље живети за тренутке који су били само наши и које ми нико не може одузети.

Прича једне старе фотографије

Кућа моје баке пуна је старих успомена, готово сваки кутак је испуњен мноштвом црно-белих фотографија. Волим да одлазим тамо, а бака се често враћа у прошлост и прича о својој младости. Мени су њене приче увек интересантне и са великом пажњом их слушам. Бака ми је те слике дочаравала бојама по њеном помало избледелом сећању. У дневној соби се налазио камин, а на камину једна урамљена фотографија.

Кад год би ушла у собу, привукла би ми пажњу. Ова црно-бела фотографија налазила се на средини камина и просто је зрачила топлином и лепотом. На њој су били моји бака и дека. По бакином изгледу могло би се рећи да је настала шездесетих година прошлог века, носила је једноставну кројену хаљину до колена, која је упркос својој једноставности изгледала веома отмено. По бакином сећању била је бела. На глави је имала велики шешир, морам признати да је била веома лепа у младости. Деда је био такоће једноставно обучен – носио је панталоне и кошуљу. У позадини се јасно могло видети море, а они су стајали на палуби брода. Бака ми је о овој фотографији причала са особитим задовољством, а у очима јој се видела срећа, баш као и на слици. Рекла ми је да је само пре неколико сати пре њеног настанка упознала мог деду и не слутећи да ће до дана данашњег остати заједно. Зато је изгледала тако срећно. Волела је да путује и управо јој је ово крстарење донело ону праву љубав. „Ех, драга моја“, рекла би бака док је посматрала фотографију, „судбина је овде умешала своје прсте“. У углу слике налазио се галеб који као да је допринео и био очевидац почетка једне дивне љубави.


Треба се чешће фотографисати и сваки леп тренутак овековечити јер су то једине успомене када сећање једног дана почне да бледи.