Nova godina donosi...

Svi mi željno iščekujemo Novu godinu. Godinu u koju verujemo da će se sve naše želje ostvariti, a problemi nestati.

Svaki čovek bi rado hteo da mu Nova godina bude lepa kao i Novogodišnji vatromet. Da bi ušli u novu godinu onako kako treba, moramo sve poslove obaviti za još tu godinu i rešiti sve probleme još za ove godine. Nije dobro kad ljudi prebacuju neke svoje obaveze ili poslove u sledeću godinu.

Takvi ljudi u novu godinu ulaze nesigurni, ali puni nade što opet nije dobro ako zaista čvrsto ne stojimo iza nekih naših odluka. Mi se ne smemo pitati što bi nam nova godina mogla doneti nego što ćemo mi doneti u novu godinu. Moramo zaboraviti neke trenutke u staroj godini, nekima ljudima progledati kroz prste, sve negativne osećaje zaklopiti i zaključati u staru godinu. U novu godinu moramo ući vedri, raspoloženi, moramo gledati pravo.

Još smo iskusniji za jednu godinu života. Moramo godine predočiti kao stepenice. Stepenice ispred nas su nove, nove godine, a one iza nas stare već pređene stepenice. Kad se osvrnemo vide ćemo koliko nam je koja stepenica bila teža prepreka, a koja lakša. Mogli bi se začuditi zašto je to tako kad su sve stepenice jednake, jednake visine i širine. Kao i godine sve imaju dvanaest meseci, sve su iste, ali i nisu. Najbitnije zavisi o nama samima.

Kako ćemo rasporediti stepenice (godine). Hoćemo li se dizati iz godine u godinu, stepenicu po stepenicu prema gore kulturno ili duhovno. Ili će nam stepenice biti silazne pa će nam raspoloženje padati, a kvaliteta života slabiti i problemi se pritom nagomilavati. O tome odlučujemo sami. Negativne misli i događaje ostaviti za sobom, ali pouku ne zaboraviti. Pozitivne misli preneti u novu godinu i o njima pričati i radovati se.

Nova godina, nova iskustva, novi ljudi, novi problemi, ali i nova nada i puno veselja!

Na ovom svetu umreti nije teško

"Na ovom svetu umreti nije teško!

Stvoriti život daleko je teže." 

Svi mi, na ovom svetu, nismo ništa više od običnih prolaznika. Stvoreni smo kako bismo "prošetali" zemljom, učinili nešto od našeg života i pripremili se za ono što nas čeka "gore". 

Svaki čovek ima drugačiji pogled na život. Neki ne vjeruju u život posle smrti pa žele sve ono najbolje i najgore doživeti na ovom svetu jer misle da će na taj način ostvariti svoje životne želje i umreti u sreći i saznanju kako nisu ništa propustili u životu i da su svaku situaciju iskorisili kako bi olakšali sebi i sebe učinili sretnima. 

A, što s ljudima oko nas, što sa porodicom, prijateljima? 

Mi vrlo često znamo misliti samo na sebe i pokušavamo stvoriti život u kojem ćemo prvo mi biti sretni. Zaboravimo sve one koji nam nešto znače, oni koji su nam tokom života pružali, a i pružaju svu ljubav i sreću ovog sveta. 

Žalosno je što tek kada nekoga izgubimo shvatimo koliko nam je ta osoba značila , koliko smo puta zajedno podelili tugu, a mi joj nismo rekli ni HVALA!

Na ovom svetu umreti nije teško, to može svako kada poželi. A, zašto? Samo zato da bi pobegli od problema. Nijedan problem nije nerešiv, sve "rane" koje nam podari ovaj život zaceliti će kad-tad. 

Mnogi pokleknu kada ne stvore život onakav kakavi su oduvek zamišljali pa pri prvom padu odluče odustati od svega i prepustiti se smrti. Tako ne bi trebali postupati: Život je pun uspona i padova ja sama po sebi to znam, mnogo puta sam razmišljala , ako prvi put ne uspem ispuniti svoj cilj da on nikada neće biti ispunjen te sam odmah odustajala. Sada mi je žao što sam imala pesimističan pogled na svoje ciljeve te sam iz toga naučila da se jedanput živi i da se treba truditi sve do trenutka dok ne ostvarimo ono što smo zamislili.

Ljudi ne bi trebali olako shvatati život, trebaju biti zahvalni što ga uopste imaju priliku živeti.

Ljudi previše vremena troše razmišljajući o novcu i drugim nebitnim stvarima. Mnoge taj novac iskvari , ali na neki način mi smo sami krivi što je tako jer smo mi kreirali svet u kojem živimo...Mnogi se smatraju Bogom pa misle da mogu odlučivati o tome ko će i koliko živeti. Oduzimajući živote drugima misle da će time postati "veći čovjek" jer su oni ti koji su imali tu snagu da oduzmu nekome život. Bog je taj koji nam je podario život i jedina osoba na ovome svetu koja nam može oduzeti život je sam Bog. Trebamo se probuditi da bismo uživali u životu , da bismo se veselili svakom danu jer ko zna - danas te ima, sutra te nema. Nikada ne znaš kada ćeš otići s ovoga sveta. To je u Božjim rukama. 

Naši životi trebaju biti ispunjeni ljubavlju, veseljem i nikada ne smemo odustajati.

Uvijek trebamo razmišljati optimistično gledati život sa svetlije strane . Trebamo "šetati" kroz život s osmehom. 

Osmeh ništa ne košta , a neprocjenjiva je vrednost onome kome ga darujemo.

Stvoriti život nije lako, ali ako uživamo stvarajući ga, tada ga ni stvoriti neće biti teško.

Picture of Future

What picture do you have of the future? Will life in the future be better, worse or the same as now? What do you hope about the future? Futurologists predict that life will probably be very different in 2050 in all the fields of activity, from entertainment to technology. In what concerns the environment, water will have become one of our most serious problems. In many places, agriculture is changing and they are growing fruit and vegetables to export. This uses a lot of water. Demand for water will increase ten times between now and 2050 and there could be serious shortages. Some futurologists predict that water could be the cause of war if we don't act now. In transport, cars will run on new, clean fuels and they will go very fast. Cars will have computers to control the speed of the car and there won't be any accidents. Today, many cars have computers that tell drivers exactly where they are. By 2050, the computer will control the car and drive it to your destination. On the other hand, space planes will take people halfway around the world in two hours. Nowadays, the United States Shuttle can go into space and land on Earth again. By 2050, space planes will fly all over the world and people will fly from Los Angels to Tokyo in just two hours. In the domain of technology, robots will have replaced people in factories. Many factories already use robots. Big companies prefer robots- they do not ask for pay rises or go on strike, and they work 24 hours a day. By 2050, we will see robots everywhere- in factories, schools, offices, hospitals, shops and homes. Lat but not least, medicine technology will have conquered many diseases. Today, there are electronic devices that connect directly to the brain to help people hear. By 2050, we will be able to help blind and deaf people see again and hear again. Scientists have discovered how to control genes. They have already produced clones of animals. By 2050, scientists will be able to produce clones of people and decide how they look, how they behave and how much intelligence they have. Scientists will be able to do these things - but should they?

«Dok živiš, dolikuje ti da se nadaš'»

Pojam nada je sastavni dio čovekovog života i čini život smislenim. Celi naš život se sastoji od nadanja. Pun je nada koje nas obraduju ili iznevere. Nadamo se kad nam je teško, čekamo nadajući se da će nam doći ono bolje. U nadi tražimo spas, izlaz koji će nas izvući iz zamršenog lavirinta. Od nas se očekuje dok smo god živi da se nadamo, da ne odustajemo od ovog što smo zacrtali u životu. Nada je simbol nečeg novog, rešenje koje nas može spasiti i vratiti nam smisao života. Ona se može opisati kao naša velika želja koja će se jednog dana i ostvariti. Nada nas motivise za nečim boljim, daje nam energiju koja nam je potrebna da prebrodimo sve ružno i teško u životu. Nekad nas zna izneveriti iako smo u nju polagali puno snage, okrene nam leđa i ostavi nas na cedilu. I dok nas god ima na ovom svetu trebamo se nadati jer nam ona daje volju za životom. Ne smemo odustajati kad nam je teško, dizati ruke od života, nada je ta koja će nam bar malo pomoći. Neko zna reći da nada ne valja, da to nije potrebno u našem životu jer je njih nada izneverila. Ne može se svaka nada ostvariti, treba ići dalje i tražiti smisao života. Jednostavno treba verovati u nadu. Ipak nada umire poslednja, neće nam ništa biti ako se nadamo.

Vreme - moj prijatelj ili neprijatelj

U životu imam ciljeve koje želim doseći kao i sva ljudska bića,znam da se moj cilj čini trenutno dalekim, ali on je dosežan i svakim danom sve sam mu bliže. Zahvaljujući upornosti, radu i želji i ono najvažnije ljubavi prema vazduhoplovstvu moji snovi jednoga dana posta će stvarnost. Ali kada će to biti? Hoću li do tada biti spremna na sve životne izazove ? Vremena imam, još je predamnom dug život , zanimljive pustolovine, izazovi i prepreke koje će me staviti na izazov. No, tada ja ću biti spremna. Biću spremna jer svakim danom postajem zrelija, jer svaka pomalo neugodna situacija daće mi iskustvo, iskustvo koje donose godine, koje donosi vreme. Sada sam još mlada i neiskusna, pomalo i površna u nekim situacijama. Ponekad ne želim priznati vlastite greske jer sam preponosna , a ponekad mislim da sam dala i uložila najveći trud, iako postoji onaj mali glasić unutar mene koji mi govori da ja mogu još i bolje. Priznajem da sam entuzijastična i da imam toliko planova za budućnost koje moram ostvariti, toliko snova koji moraju postati java. Ali, hoću li imati vremena?! U meni postoji onaj strah. Strah koji me ponekad tera na razmišljanje. Šta ako ne ostvarim svoje snove?! Život je dar s neba, treba ga ceniti, ali treba ga i znati proživeti. Treba znati uživati u životu. Jer on nam je jedan i nema smisla potrošiti tu veličanstvenu priliku uzalud. Ne bih se volela naći u situaciji za nekih desetak godina pitajući se zašto nisam uživala u mladosti, u onim slatkim problemima koji su se tada činili bezizlaznim. Želim osetiti vedrinu života, želim živeti punim plućima i ono najvažnije želim iskoristiti vreme. Mladost mi pruža priliku da se zabavim, da uživam u procesu sazrevanja. Završiti školu mi je najvažnija stvar. Biti obrazovana! I posvetiti se karijeri, stalno se dokazivati. Htela bih steći iskustvo i mudrosti koje bih mogla prenositi drugima koji će biti željni znanja, ali ne želim se toliko zamarati budućnošću jer je ona daleka, a ja živim sada u ovom trenutku. Srednjoškolka željna dobrih ocena i novih izazova i ono najvažnije znanja, tako bih se opisala. Osmeh, osmeh je ono što me vodi, moja vodilja koja ima važnu ulogu u mojim snovima. Taj osmeh, on je jedina krivulja koja može ispraviti sve. Dok god budem vedra, nasmijana, puna života i željna novih izazova neću se morati brinuti o vremenu, koje je moj saveznik, moj prijatelj. Dokle god će biti mene bit će i vremena. Mora ga biti! Imam toliko snova koji se moraju ispuniti. Neću pristati na kompromis! Snovi su tu da se ostvare. Život je tu da se proživi. Obećavam da neću odustati , da ću dati sve od sebe, da ću ispuniti sva svoja očekivanja. Neću priznati neuspjeh! Jer on za mene ne postoji! Cilj je tu da se dosegne, a vreme da vam bude saveznik, kompromis između njih ne postoji!!!

Moja avantura

Evo jednog rada za osnovce...

Blizi se kraj skolske godine, a samim tim i moj odlazak kod deke. To za mene znaci mnogo igre i smeha, a jako malo obaveza. A potajno se nadam i ponekoj avanturi... Proslogodisnju avanturu nikada necu zaboraviti. Deka i ja smo splavarili planinskom rekom. Bilo je tu mnogo camaca, nismo bili sami, tako da na to gledam kao na grupnu avanturu jer smo svi delili isti osecaj zadovoljstva. tp je bilo izuzetno iskustvo. U pocetku sam se malo plasila te silovite, snazne i brze gorske kraljice.Voda je bila biserna i tako osvezavajuca dok su me kapi pljuskale po licu, a dok se deda borio sa njenim buntovnim tokom i opasnim brzacima. Sunce je bilo visoko na nebu i peklo bi da mi nismo tako brzo jurili niz reku, pa nisam ni osecala vrelinu tog avgustovskog dana. Osecala sam jedino toplotu u obrazima od silnog uzbudjenja koje me je obuzimalo. Reka je bila cas divlja, cas mirna - naprosto me fascinirala. Najbolje je bilo kada smo camcem nailazili na podvodno stenje. Tada bi on poskakivao i udarao snazno o povrsinu vode koja bi prskala svuda okolo. Pejzaz kanjona je bio divan: tako ziv, tako zelen, tako cist i netaknut crnom rukom industrije.Pozelela sam da zauvek ostanem tu. U pocetku su mi malo smetali kaciga i zastitni pojas, ali je deda bio izricit po tom pitanju. Razumela sam zbog cega je to kada je u jednom trenutku reka nas zamalo prevrnula, ali je deka vesto povratio kontrolu zahvaljujuci svom dugogodisnjem iskustvu. Zasluzio je moje divljenje i spasao situaciju, objasnjavajuci mi da reka ponekad zna biti i malo gruba. Bilo je tako uzbudljivo!Ocarana sam prirodom, brzinom reke, dekinim iskustvom... Dugo cu pamtiti te slike, te zvuke, to sarenilo boja, te mirise i taj neprocenjivi osecaj koji me vodio celim putem. To je bila prava velika avantura!