Savremeno doba i internet

Zadubljena u stari, crno-beli film iz pedesetih godina prošlog veka, često se zapitam da li ja pripadam ovde, ovom modernom dobu. Sve se tako brzo dešava, a godine samo lete donoseći sa sobom nove generacije koje drugačije razmišljaju i postupaju od svojih predaka.

Kada bih morala da kažem jednu stvar koja me asocira na vreme u kojem živimo trenutno, bez sumnje bih rekla da je to internet. Modernizacija novog doba ostavlja mnoge mlade umove bez dovoljno potrebnog znanja jer se više nego ikad razmišlja o društvenim mrežama. Iako se na internetu mogu pronaći razne, korisne informacije, većina ljudi ga koristi za razbibrigu od svakodnevnice, pa se može desiti da mnogo njih i pretera u tome. U svemu treba imati mere, pa prema tome i u korišćenju interneta.

Ipak, koliko nešto može biti loše toliko može biti i dobro. Informacije koje se šire mogu nam biti od važnog značaja, a naše mišljenje o nečemu ne moramo sklapati od strane samo jednoog izvora, već više njih.  Različitost i biranje tačno onoga što želimo pročitati, naći ili videti je jedna od dobrih strana interneta. Nema  sumnje da je ovo doba ovekovečeno njime.

Mnogo je toga što bi se moglo promeniti, ali ipak postoji jedno pitanje koje mi ne da mira, a to je: Da li mi stvarno postajemo zavisni od interneta i društvenih mreža? Ne mogu, a da se ne zapitam koliko ljudi ima stvarnog, pravog prijatelja koji je zapravo tu za njih u lošim situacijama koje im život donese? Koliko njih živi život kakav želi, a koliko njih lažira taj glamur?

Sumornost savremenog doba leži, možda baš u tome, u tolikoj posvećenosti beznačajnim slikama i statusima, bezvrednim stvarima, dok život prolazi... I dok se osvrnemo, bićemo stari, bez puno uspomena koje bismo mogli ispričati svojim potomcima.

Prošla me vremena zato više privlače i možda je na svakome od nas da poradi na tome, na tim promenama...

Prozor

Prelazim prstima preko stare i oronule zavese, a zatim je naglim pokretima povlačim. Kroz prašnjavi prozor bljesnula je svetlost popodnevnog Sunca. Ovaj prizor nisam odavno videla... Toliko dugo nisam bila ovde i sve se tako promenilo. Kažu da vreme prolazi brzo, ali nisam ni imala sumnje da to može biti ovoliko brzo.

Moje naborane, pegave šake brišu tanku prašinu koja pokriva delove kvake, otvaraju ih, a ja polako ulazim u moj mali svet koji sam tako volela dok sam bila mlada... Uspomene me vraćaju na bezbrižne godine i pogled na ulicu mog detinjstva. Čujem glas svoje bake koja me sa tog prozora doziva i kaže da je ručak gotov. Trčim sa ulice pravo do tog dela kuće, jer tu nam se nalazila trpezarija. Osećam miris sveže ispečenog hleba i divne hrane koju je samo ona umela da spremi. Dolazi i ostatak porodice i tako, uz smeh, neobavezno pričamo o stvarima koje su se izdešavale... Ne čujem ih više, već kroz otvor posmatram ptice, letnji povetarac, našu prirodu. Kad-kad se čuju i automobili koji prolaze, ali nema ih puno... Možda ovo toplo vreme smeta i tim ljudima i možda i oni više vole da sede kod kuće i pričaju sa svojom porodicom nego da se voze negde. U svom tom razmišljanju, prekide me bakin glas koji je govorio da imamo goste koji će doći večeras.

Prozor je sada skroz otvoren i do ulice se čuje se glasni grohot ukućana, priče se pričaju,a one koje su već odavno ispričane svoj put opet pronalaze do nas i uspomene oživljavaju kroz našu mimiku. Zvezde se, kroz ovaj veliki otvor vide jasno, a njihov me oblik fascinira. Deca i njihovi roditelji trče, jer počinje kiša. Polako, ona postaje sve krupnija, a moja baka zatvara prozor i tako se kiša sve slabije i slabije čuje... Za njom odlaze i naši gosti. Zagledana u daljinu, pomislih: „Šta ako počnu padati zvezde?“ Ma nema šanse... Prepuštam se zemlji snova.

Ah, te dečije misli. Tako slatke i bezbrižne. Vratih se jednim dodirom na ovaj, sada, već stari prozor u moje mlado doba i tako se počeh smejati sama sebi. Bože dragi, o čemu sam ja razmišljala... Kao da je vreme stalo u tom trenutku. Čujem jedan majušni glasić, koji me je dozivao. Da, to mene doziva moje malo čedo, moja unuka, koja je trčkarala okolo. Sat otkucava šest sati, a ja odlazim da joj kupim jedan od njenih omiljenih obroka. Još jednim pokretom prelazim preko njega, moje mladosti, a onda polako odlazim. Lepo je imati prošlost i vratiti joj se, pa makar na trenutak i podsetiti se da sam i ja jednom davno bila tako mala, baš kao i ona. Sada te uspomene cenim više nego ikada.

Lik Sofke u „Nečistoj krvi“

Mlada junakinja Sofka je pravi primer ugašene i propuštene mladosti. Pokušavajući da svima ugodi, ona na tom putu gubi sebe, a želje i misli drugih ljudi stavlja ispred svojih. Zbog toga se njen život završava onako kako nikada nije želela, tragično.

Zbog svojih slavnih predaka, bila je nadaleko poznata, a kako je vremenom stasala u devojku i svakim danom bivala sve lepša ta njena lepota dosegla je granicu onog trenutka kada joj je otac doveo prosca.

Sofka, koja se do tada već pomirila sa tim da lepše devojke od nje trenutno nema, koja je sve ljude gledala sa visine smatrajući da joj nisu dorasli i koja je mislila da je drugačija od njih, sada vidi da joj je sudbina ista kao svim tim nesrećnim devojkama.

U suštini, Sofka je jedna veoma mlada, lepa i inteligentna devojka koja uživa u samoći. Njena samoća pomaže joj da istraži svoje najdublje misli i telo. Takvo ponašanje, međutim, nije bilo tipično za devojku tog vremena.

Iako se ona čini i pomalo uobraženom, ipak je i ona žrtva ljudske pohlepe i patrijarhalne sredine u kojoj odrasta. Ta sredina nameće svoja pravila i svaki čovek je zasebna žrtva, ali svi to duboko skrivaju ne dozvoljavajući ničemu da ispliva na površinu. Na svoju dušu, lice i telo oni stavljaju masku sreće, pa tako i Sofka, ne dopuštajući svetu da vidi tugu kroz koju ona prolazi. Sve to kazuje da je ona veoma hrabra, ali i osećajna devojka koja zazire od mišljenja okrutnog sveta koji je okružuje.

Njena hrabrost, a možda ujedno i ludost dosegla je granice onog trenutka kada je dobila prve batine. Iako je sve to stojećki istrpela, to ostavlja posledice na njeno mentalno zdravlje. Sve što se izdešavalo uništilo je mladu Sofku i njenu lepotu, sisajući iz nje i poslednju kap života. Njena sudbina nikoga ne ostavlja ravnodušnim i zbog tragične priče mnogi je poistovećuju sa Anom Karenjinom.

Mlada i jedra, puna želja, ona nije doživela fatalnu ljubav kojoj se nadala. Umesto toga, život joj je priredio potpuno drugi scenario koji nije očekivala. Čitaoca, njen lik može da nauči tome da mladost i lepota nisu sve u životu, ali i da ponekad treba da cenimo sebe i da poslušamo svoje srce, bez obzira na mišljenja drugih ljudi. Voleti sebe,  više nego što drugi očekuju ponekad i nije tako loše. 

Kako se možemo boriti protiv nasilja

U današnjem svetu, naši životi su prepuni vestima o nasilju različitog oblika, kao što je nasilje u porodici, maltretiranja u školi i na radnom mestu, nasilje nad ženama i decom i razne druge vrste nasilja. Svaki dan, mediji bruje o raznim ubistvima koja se dešavaju kod nas i u svetu, o zločinima koji normalnom čoveku okreću utrobu naopako, o raznim pakostima koje ljudi mogu da urade. Zapitam se, da li su to isti ljudi kao i mi, od krvi i mesa? Ako jesu, kako je moguće, da tako različito razmišljamo?

Zašto ljudi to rade? Zašto neki ljudi imaju potrebu da fizički ili psihički napadaju slabije od njih, jer zna se da takav, slobodno ga mogu nazvati slabić, neće napasti nekog svog kalibra ili još gore, nekog ko je jači? Po mom mišljenju neki ljudi se rode takvi, oni jednostavno vole krvave bitke, vole razne loše stvari, međutim ima i onih ljudi koji imaju traume iz detinjstva, pa zbog toga svoj bes iskaljuju na nedužnim  žrtvama. Ni jedno, ni drugo ne opravdavam.

Nasilnici su skloni da zloupotrebljavaju ljude koji su iole drugačiji od njih, na primer nekog siromašnog čoveka mogu napasti samo zato što nema stvari kao što oni imaju ili, pak, možda zato što ih podseća na prošlost, koju tako žarko žele da zaborave i sećanja na nju da nestanu.  U bilo kom obliku nasilja je slična situacija. Ako je žrtva drugačija, imaće posla sa ljudima kojima to smeta. Možda takvi ljudi i uživaju u povređivanju drugih... Psiha je čudna stvar.

Naše pravo je da kao građani ove zemlje budemo zaštićeni, ali teorija nije isto što i praksa, pa tako ponekad zakon nije na našoj strani. Kada bismo bili malo složniji, mogli bismo da pobedimo tu bedu naše zemlje, ali se mnogi ljudi što iz straha, što iz nebrige preterano ne zanima za to. Oni se unezvere na nekoliko minuta, posle pročitanog članka u novinama da je muž ubio svoju suprugu iako su živeli u skladnom braku, ali na putu ka poslu zaborave potpuno na to. „Nije to moj problem“, je česta uzrečica šćućurenih ljudi u svoj mali život. I ne mogu ih kriviti, život je tako brz i ponekad ni oni nemaju vremena da razmišljaju o svemu tome, ali ipak, to je jedan veliki problem današnjice koji treba da bude rešen, a može samo uz nas, dobre ljude koji još uvek znaju da vrednuju kako svoj tako i život jednog nedužnog stranca.

Ima nečeg divnog u tome što se živi

Kada čovek tone sve dublje i dublje u vrtlog života, obuzmu ga crne misli i razne slutnje. Glasovi u glavi puštaju svoje korene po njegovoj duši govoreći mu da nije dovoljno dobar za nešto, da ne zaslužuje da živi. Ipak, jedan tanani, mali glasić mu šapatom govori da će sve biti u redu, da ga uhvati za ručicu i ne pušta. Do čoveka je,  ipak,  da li će prebroditi crne dane i ponovo biti srećan.

Sve je to ciklus života, dobro i loše se neprestano smenjuju, međutim pogled na to što se dešava oko vas ili vama je ono što vas čini optimistom ili pesimistom.  Po mom mišljenju, jako je važno svom preostalom snagom gurati napred, pa čak i kada čoveku nije ni do čega. Zašto je važno? Zato što je život baš to, sklad pozitivnog i negativnog i šta god loše da se desi bitno je verovati da ima izlaza za sve.

Strah, bol, depresija i ružni događaji... Sve je to individualno za jednog pojedinca i svako se duračije ponaša u datoj situaciji. Ne može se od svakog očekivati da bude uvek hrabar, ali se može očekivati da se ta osoba ne preda, da da sve od sebe i pređe preko svega, bilo to malim ili krupnim koracima, to i nije bitno, važno je uspeti u tome.

Ključ za to bi možda bilo naći nešto u čemu uživa, čemu se u potpunosti predaje telom i dušom i zbog čega će u narednom periodu zahvaljivati sebi što ga nije savladao strah. Možda je ponekad čar i u tome što se ne može sve lako imati, već treba rad, trud i strpljenje, zato se tako nešto puno više ceni.

Da li ima išta lepše nego pronaći nešto što nas ispunjava i shvatiti da je život vredan toga, a ponekad čaki i mali momenti mogu biti dragoceni. Da li bi ceo život trebalo da se svodi na tugu i da cupkajućim korakom obigrava oko patnje? Naravno da ne, jer život je nešto mnogo više i lepše od toga. Svakog dana, ljudi treba da pokušaju da shvate tu značajnu tajnu života, jer on ne mora uvek biti nešto puno tame i negativnosti, već, naprotiv,  putovanje na čijem će kraju ipak biti srećni što su ga proživeli.

Daljine i nepoznati prostori su moja neprekidna čežnja

Svaki deo sveta nosi svoju jedinstvenu priču koja se prepričava godinama unazad i prenosi s kolena na koleno. Svaka kultura ima svoje karakteristike, obeležja i naravno ljude koji to neguju vekovima i iznose na svoj način. Razmišljajući o tome, u meni se javlja želja da to jednog dana vidim i osetim.

Kao što bih volela da posetim velike gradove i uživam u njihovoj veličini, bojama i svetlima koja noću još više dolaze do izražaja, brzini koja ih prati i pogodnostima koje samo takvi moderni gradovi pružaju, tako bih volela i da udišem čist vazduh sa nepristupačnih i nepokolebljivih planina, da probam domaću hranu iz svih krajeva sveta i da se šetam kroz mirisne vrtove pune egozičnih biljaka.

Putovanja su moja velika strast, a široka prostranstva i daljine me privlače jer postoji toliko toga lepog na ovom svetu što nisam iskusila, a volela bih. Različitost običaja, kulture i prirode je ono ka čemu težim. Ne želim da svoj život provedem na jednom mestu i da svaki dan radim iste, monotone stvari, već želim da ga provedem uz avanturističke doživljaje pune divnih uspomena koje ću moći da prepričavam unucima uz topao čaj pored kamina.

Ne mogu da se odlučim za jedno mesto i mislim da nikada neću moći jer postoji toliko plaža, gradova, divlje prirode i istorijskih zdanja koje bih želela da posetim.

Sve moje  čežnje za dalekim i nepoznatim prostorima proizilaze iz tog  slobodnog duha koji želi da luta svetom bez neke obaveze koja zahteva prisustvo, već jednostavno  želi ovo dato vreme na Zemlji proživeti na najbolji, mogući način  i zaista se nadam  da ću uspeti da posetim sva prekrasna mesta i da ću se na kraju svog životnog puta svega sećati sa grohotom.