уторак, 29. новембар 2011.

Dopuna za telefon :)

Idemo ovako, saljite sastave na mail borko91@gmail.com svako ima pravo da posalje jedan sastav sa svojim imenom i prezimenom, svi sastavi bice objavljeni na blogu sa imenima autora. Tri najbolja sastava bice nagradjena za 200, 100 i 50 dinara kredita. Pa eto ko hoce moze, konkurs vazi do 07.12.2011. Srecno :))))

понедељак, 07. новембар 2011.

Opis moje dnevne sobe

Opis moje dnevne sobe
Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворити врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био
поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој. За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго памтити.

Lazna ljubav

Lazna ljubav
Sad sam tu...I neznam zasto bas na ovo mesto...Mozda jer tu prvi pat si mi ukrao srce kad si mi rekao Volim te.Cudi me,kao nisam primetila tvoj lazan sjaj u oci,ili mozda nisam htela uopce da primetim.Kao da smirim ovu opsesiju?Kao da sebi objasnim da je ovo kraj?Ponekad te gledam i u snu,ali uvek kad te dodirnem probudim se...Zivot je kao lopta...Zar se nesecas,pre neki dan podario si mi ruzu,sunce je sijalo u moju kosu,a danas nebo place,bas kao i moja dusa.Tako mi je lakse,jer bar nebo razume moju bol...Osecam strasnu bol u grudima,kad se setim onog dana kad si mi rekao da zasluzujem nesto bolje od tebe...Tada sam shvatila da nije tacno da covek uvek zeli najbolje za sebe...Sad gledam u nebo,i pitam bez glas STA JE OSTALO OD NAS?

Zivot........

Zivot.......
Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemu misliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao o slobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlači ti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom, stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog kruga u kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnji ka nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilima nesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načela koje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te da se nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš o svemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćan da se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegneš za horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljini kroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobode duha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći da okusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveo tvoj san o slobodi. Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima i smiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađe iz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama, godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra se konačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života...

Likovi Srpske narodne knjizevnosti

LIKOVI SRPSKE NARODNE KNJIZEVNOSTI

Srpska narodna knjizevnost nastala je iz tragicne i tuzne istorije srpskog naroda.Svetski pisci ne razumeju da tajna srpske narodne knjizevnosti ne lezi u njihovoj mrznji i zelji za osvetom,vec u neizricivoj hrabrosti i ljubavi srpskih vitezova.Upravo ta duboka tajna i istina iskazana je kroz narodne junake.Mali Radojica,Ivo Senkovic,Janjkovic Stojan,... samo su neki od junajka koji pokazuju hrabrost i uzajamnu ljubav srpskog naroda.
U toj hrabrosti i ljubavi upravo i pocinje velika pesma srpskog naroda.Prava hrabrost srpskih vitezova ne lezi samo u njihovoj fizickoj snazi,vec i u njihovoj ljubavi,strpljenju i odanosti prema svome narodu..I tu se zapravo moze naciniti poredjenje izmedju Iva i Stojana,Ivo svoju hrabrost pokazuje megdanom,a Stojan svoju hrabrost iskazuje strpljenjem.Srpski junaci nemaju slavu Hektora i Ahileja,ali oni niesu ji kao Misov koji sedeci na svojoj postelji cutke posmatra tragican prizor.Srpski vitezovi nisu potomci Ahileja,vec junackog i hrabrog naroda cija je uzajamna ljubav veca od tuge.Retki su oni koji znaju pravu velicinu ovih junaka,koja nije u mrznji,vec u neizricivoj ljubavi junaka koji nikada nece izdati svoj napaceni narod.Oni ne izvrdavaju megdana kao Hektor,niti se hvale slavom kao Odisej,srpski vitezovi nikada nece izgubiti ono sto im je sveto.Megdan i ponos lece sve rane srpskih junaka i oni jos uvek zive kroz narodnu knjizevnost.
Tiha voda srpske narodne poezije duboka je i prozracna,ta voda sa sovom nosi veliku tajnu,ta tajna rusi sve barijere i prepreke.Ljudi koju na vreme ne shvate tu tajnu ljubavi i hrabrosti,nikada nece razumeti ni tragicnu proslost svoga naroda,ako ne shvate tu svetu istinu nece razumeti ni svoju sadasnjost.
P.S Meni je moja nastavnica dala 5,tema je bila ,,Kadar stici i uteci i na strasnom mestu postojati" Uvod i zakljucak su mogu za sve sastave vezane za narodnu knjizevnost,a umesto hajduka samo ubacite likove koji vam odgovaraju. Con carino, Verica Uckermann Jugovic

среда, 02. новембар 2011.

ROMEO I JULIJA

WILLIAM SHAKESPEARE:

ROMEO I JULIJA

Tema:

Sjajna, čudesna, neiscrpna, duboka i veličanstvena ljubav dvoje mladih ljudi koja kao da kroz cijelu priču strmoglavo ide ka propasti i zloj kobi. To je ljubav koja probija hladne zidine dvaju svjetova, ljubav koja istovremeno spaja i razdvaja.

Ideja:

Ljubav je temelj na kojem se gradi život, ali nažalost i polaže kao žrtva besmislenim ljudskim slabostima. U romanu o Romeu i Juliji ovo je na prvi pogled tragedija koja se nepotrebno desi. To je konac ogromne i bogate ljubavi i početak najveće tragedije koja može zadesiti roditelje. Ona je sama po sebi besmislena, ali je na neki način bila nužna da se nadvladaju ljudske slabosti. Ne kaže se uzaludno da ljubav pobjeđuje mržnju.

Kratki sadržaj:

Uvod

Već u uvodu možemo shvatiti kako su dvije ugledne obitelji, Montecchi i Capuleti, u svađi. Tako na glavnom veronskom trgu izbija svađa koja završava upozorenjem kneza Escala. Naslućujemo da je Romeo zaljubljen u Rosalinu, djevojku iz roda Capuletija.

Početak

Glava obitelji Capuleti organizira zabavu, a Romeova ljubav prema Rosalini navede ga da dođe na zabavu.

Zaplet

Na zabavi Romeo susreće Juliju. Između njih se rodi ljubav, čista i iskrena, bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih obitelji. Romeo tek tada shvaća pravi smisao života. Romeo i Julija se tajno vjenčaju.

Vrhunac

U jednoj svađi, Tibaldo, Capuletijev sinovac, ubija Mercuzia, Romeovog prijatelja. Želeći osvetiti smrt svog dobrog prijatelja Romeo ubija Tibalda. Zatim mora pobjeći jer uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom, knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegovi osjećaji prema Juliji priječe ga u tome i on se skriva kod franjevca Lorenza.

Rasplet

Otac i majka žele Juliju udati za Parisa, uglednog, mladog i bogatog plemića. Zbog vječne ljubavi na koju se zavjetovala udajom za Romea, ona radije izabere smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenzo, želeći spriječiti tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati, a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne dospijeva na vrijeme reći Romeu istinu. On odlazi u grobnicu Capuletija i misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispije otrov i umire. Neposredno nakon toga Julija se budi i vidjevši da joj se muž ubio, zbog tuge uzima bodež i oduzima sebi život.

Kraj

Nakon tragedije u grobnicu dolaze ostali članovi obiju obitelji. Nad mrtvim tijelima njihove djece oni se mire jer shvaćaju da je uzrok tome nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi i time donijela svima golemu nesreću.

Sociološka i psihološka karakterizacija glavnih likova:

Romeo

Mladić iz ugledne i bogate veronske obitelji Montecchi. On je na neki način žrtva sukoba dviju veronskih obitelji, jer su i Rosalina i Julija iz obitelji Capuleti. Nerazumnu mržnju pobjeđuje njegova beskrajna ljubav i odanost Juliji. Romeo shvaća da je sreo sudbinu te je spreman učiniti sve. Za Romea, osim što je smrtno zaljubljen u Juliju, ne možemo a ne reći da je poduzetan i hrabar mladić. Pun je vedrine i mladenačkog zanosa. Nikad mu ne ponestaje motiva sve dok postoji veza s Julijom. Bez Julije život mu je poput pustinje pa zbog toga nepromišljeno oduzme sebi život i izaziva veliku tragediju.


Julija

Potice iz ugledne obitelji Capuleti, a susret s Romeom označit će njen život. Shvata kako se zaljubila u neprijatelja, no ljubav je za nju odviše sveta da bi joj bilo što mogla biti prepreka. Spremna je odreći se svega, pa čak i roditelja i svog imena da ostane s Romeom.

“Romeo, o Romeo! Zašto si

Romeo? O zataji oca svog,

Odbaci ime to – il ako ne ćeš,

Prisegni da me ljubiš, pa ću ja

Poreći da se zovem Capuleti.

ROMEO (za se). Da slušam još il da odgovorim?

JULIJA. Tek tvoje ime moj je dušmanin

Jer ti si ti i bez tog imena.

“Montecchi” nije niti ruka niti noga

Niti lice niti trup ni drugo ništa

Što pripada muškarcu. Drugo ime

Na sebe uzmi – ime nije ništa!

Što nazivljemo ružom, slatko bi

Mirisalo i s drugim imenom.

Baš tako bi Romeo, da i nije

Romeo, svu milinu svoju divnu

Sačuvao i bez tog imena.

Romeo moj, odbaci svoje ime

Jer ono nije dio bića tvog,

I mjesto njega uzmi mene svu!” Citat: (str. 84.)

Metaforičnost:

Metaforičnost u ovom romanu uočava se u monolozima glavnih likova, a izražena je u prvim razgovorima između Romea i Julije.

Najzanimljivije u romanu:

Najzanimljiviji dijelovi u romanu su prvi susret između Romea i Julije, te borba u kojoj Tibaldo i Mercuzio pogibaju. Susret Romea i Julije zanimljiv je jer označava bit ovog romana, ljubav. Njihova je ljubav kao svjetlo u beskraju mraka i mržnje, izuzetna, savršena i jedinstvena. Ona je više od obične ljubavi, više od smrti i od samog života, zato je ovaj dio značajan.

Borba između Tibalda i Mercuzija također je jedan zanimljivi dio. U njemu poginu nevini mladi ljudi i taj dio označava početak ove čitave tragedije i sudbonosnih događaja. Treba spomenuti da je zapravo uzrok tragedije prije svega mržnja između dviju obitelji, ali istovremeno razlog je i ljubav, gotovo nerazumna, snažna, plamteća ljubav koja se, prema priči, dogodi u svega nekoliko dana. Možda bi u nekim drugačijim okolnostima tok ovih događaja krenuo prema sretnijem kraju.

“LORENZO. E, takva divlja naslada imade

I divlji kraj – u slavlju svome gine,

Baš ko barut, kad se s vatrom združi,

U isti tren se s njom i raspline.

I najslađi se med nam gadit stane

Kad okus mu je najugodniji

Jer jedući uništavamo tek

– Pa zato budi umjeren u milju,

Jer naglost ko i tromost kasni k cilju –.“ Citat: (str. 107)

Dojam o djelu:

Kad sam dobio knjigu, mislio sam da je to priča o kojoj se već sve zna. Zatim sam je počeo čitati i tako, stranicu po stranicu, shvatio sam da je ona i sada posebna, tim više što u vremenu u kojem živimo previše mržnje ima u svijetu oko nas. Ono što tu knjigu čini posebnom je da od početka naslućujemo nesretan kraj i ta se slutnja osjeća i u najsretnijim trenucima u priči. U tome je sva ironija ovog djela. Ova će priča uvijek ponovno oživljavati u svim generacijama koje osjećaju ljubav. Ona će uvijek buditi mladost i uzbuđenje u čovjekovom srcu. “Da li je tragedija Romeo i Julija doista istinit događaj ili nije, neće se valjda nikad pouzdano utvrditi, ali tradicija o tome živi još i danas te se u Veroni na jednom vrlo romantičnom mjestu strancima pokazuje neki stari sarkofag, za koji tvrde da je bio lijes Julije Capuletijeve. Ako Romeo i Julija možda i nisu živjeli u Veroni, živjet će vječno u ovoj tragediji.”

Prijateljstvo

Prijatelji? Ko su zapravo prijatelji? Postoji bezbroj odgovo na ovo naizgled jednostavno pitanje.Jedni tvrde da pravi prijatelji zapravo ne postoje i da ce vam svako kad-tad zabiti noz u ledja,a drugi opet veruju da postoji pravo prijateljstvo i ljudi koji su spremni da vam pomognu i u dobru i u zlu.
Nije lako sagledati ko ti je pravi prijatelj,a ko nije u gomili ljudi,sa kojima se svakodnevno druzish. mozesh imati bezbroj drugova i dugarica,ali retki su oni pravi prijatelji koji su sa tobom kad places i kad se smijes. pravi prijatelj te uvjek shvata u bilo kojoj situaciji da se nalazis,u bilo kojem trenutku uvek je uz tebe i hrabri te,podrzava te.Kad svi kazu protiv tebe lose, tvoj pravi prijatelj nikad nista nece lose reci o tebi,naprotiv -samo dobro.to je prijatelj koji te shvata u svemu i u dobru i u zlu.
Prijateljstvo je vredno velikih odricanja i žrtvi. U njemu ne treba samo uzimati već i davati i to u najvećoj mogučoj meri. treba ga odrzavati,negovati , nedati mu da se raspadne.Mada se pravo prijateljstvo nece raspasti tako lako. Verujem da postoje pravi prijatelji koji su spremni da za vas uchine sve,bash sve,koji vam daju snagu i podrshku.
Mnogi ljudi ulaze u vash zivot i izlaze iz njega brzinom svetlosti,neki ostave trag u vashim srcima,a neke zaboravite.Ljude koji su vam prijatelji ne mozete tako lako zaboraviti,oni su tu sa vama chak i kad nisu tu,kad nisu fizichkiprisutni,oni su tu da vas podrze.Ljudi sa kojima niste u nikakvom srodstvu,a opet se osecate kao da jeste. Teshko je naci pravog prijatelja koji je uvek uz vas,chak i kada bi zeleo da bude negde drugde,onog koji vas pita kako ste i saceka vash odgovor,koji zna sve o vama,a i dalje vas voli...e,to je pravi prijatelj.kad pomislim samo koliko bi nam bilo dosadno bez prijatelja oko nas.I zato se potpuno slazem sa nekim starim mudracem koji je reko da je samo onaj chovek koji ima prijatelje,zapravo bogat chovek.

Takodje Verujem da postoje i neki okrutni ljudi koji ce zeleti da vas iskoriste i koji ce se praviti da su vam prijatelji samo da bi neshto dobili od vas.oni koji gaze preko vas kao preko praznog papira bacenog na zemlju.SVESNO!a nisu ni procitali sta je na papiru napisano...“pazi!osetljivo!“.to nije prijateljstvo.

Zadovoljna sam zato sto imam nekoliko pravih prijatelja na koje mogu uvek da se oslonim i u dobru i u zlu i koji moj zivot cine lepsim i zanimljivijim, jer bez njih zaista nista ne bi bilo isto.

Sloboda

U zivotu ima perioda kada mislimo da je on bezvredan.
Potonemo u sebe, odbacimo one "stvari" koji bi nam pomogle da upravo shvatimo da nista nije bezvredno, i mislimo da cemo time pomoci sebi da shvatimo svrhu naseg postojanja…
-Sustina zivota je upravo biti slobodan. Sitnice cine zivot, kakav god on bio. Male stvari daju nasem zivotu sarenoliku notu! Potreban je jedan osmeh koji bi nam ulepsao dan. Cak je dovoljna i jedna rec.
Zivim za one koji imaju svoje misljenje, stavove, svoj stil, zivot, svoju slobodu.
Za one koji se ne plase da vole; koji se ne stide svojih reci ma koliko lose bile; za one hrabre koji u bilo kom trenutku izraze osecanja; one koji maximalno iskoriscavaju svoj zivot!
Zato nekako ne volim da objasnjavam ni zivot, ni reci, ni ljubav.
Ni kraj. Ni pocetak.
Pa ko ume da razume, razumeo je.
Pogled, lep dan, utesna rec, boja cveca, osmeh, dodir.
Ono sto je neprolazno u onom sto je prolazno.
Snovi koji sami sebe ustinu za ruku, a ne probude se.
Sve je to deo slobode.
Shvatam, ceo zivot je mix dogadjaja.
I sve veliko je u stvari satkano od malog.
I okean je od gutljaja, ako tako gledas.
Zivot od uzdaha i izdaha.
Na vrhu ima mesta uvek ako se krene sa dna.
Ti skupi sebe i hrabrost, pa kreni!
Svet je lep kada sanjamo.
-Covek bez slobode je po meni dusa u lancima, ona je najvedrije nebo i najbistrija voda.
Zato zivi svaki dan kao da ti je poslednji, jer ce jedan zaista to i biti. Ne plasi se da zagrizes vise nego sto mozes progutati.
Rizikuj. Ne oklevaj. Samo napred. Na kraju krajeva, pa zar to i nije sustina zivota?!
To je sloboda!

Snovi i stvarnost...

Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…


Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.

уторак, 01. новембар 2011.

Kad ljubav pobedi mrznju

Kad ljubav pobedi mrznju


Najplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...

Rastanci su bedemi sa kojih se pružaju neki novi vidici

Rastanci su bedemi sa kojih se pružaju neki novi vidici

Rastanci, reč koja svaki put gorko odzvoni u ušima, i na čije izgovaranje se uvek okrenem u pravcu iz kog je potekla. Mene uvek asocira ne jednu izreku koju sam čuo još kad sam bio dete, i koja kaže „Kada odlaziš, ne ruši mostove iza sebe, jer nikad ne znaš koji bi ti mogao zatrebati“. Svi smo vrlo često iskusili tačnost ove tvrdnje, samo je je pitanje da li su ti mostovi već pali, i da li je bilo kasno.
Dugo sam razmišljao da li da se u potpunosti otvorim, i s shvatio da neke rane ipak moraju da zacele, i da neke stvari ne mogu večno da se čuvaju zatvorene duboko u sebi. Ovo što je ovde napisano nisam rekao nikad do sada, i zaista osećam kao da mi ogroman teret pada sa srca. Zvala se Kristina. Moja neprežaljena ljubav, slika njena koja mi je u mislima svakog dana, i koju ću tu čuvati dok sam živi. Bili smo zajedno više od dve godine, i mislio sam da će to trajati večno. Za nju sam bio spreman na sve, ili sam bar tako mislio. Imao sa utisak da je ona razlog mog postojanja na ovoj planeti, i da moj život ima smisla samo ako je ona pored mene. Međutim dogodilo se nešto o čemu nisam sme ni da razmišljam pre toga. Nešto je puklo između nas, kao da smo se odaljili jedno od drugog, kao da je između nas iznikao kineski sud koji je bilo nemoguće preći. Razloge do današnjeg dana nisam shvatio, ili nisam želeo da ih prihvatim, nisam siguran. Pogledali smo jedno drugo u oči, dugo stajali nepomično, i na kraju poželili jedno drugom sreću. Tog dana mi se svet srušio. Kao da sam sve vreme hodao po ledu i da je taj led konačno pukao. Bio sam u slobodnom padu, i nije bilo niček sto bi moglo da me zaustavi. Pri punoj brzini sam udario u dno. Život za mene više nije imao smisla, mislio sa da je uzaludan. Izgubio sam veru u ljude, i ljubav, nisam mogao da verujem da postoji budućnost i ja treba da idem dalje bez nje. Trebalo mi je bar dve godine da se malo oporavim, da ponovo stanem na noge. Sve dok pre mesec dva nisam video propušteni poziv na ekranu svog telefona, i prepoznao njen broj. Istog trenutka sam zaplakao. Ponovo me je pozvala i rekla da samo želi da me čuje. Posle dve godine smo ponovo stupili u kontakt. Sada ne prođe više od dva dana, a da se ne vidimo bar jednom.
Možda će ovo biti malo istrošena fraza, ali zaista sam zahvalio životu što mi je pružio još jednu šansu, i što sam u bivšoj ljubavi dobio iskrenog prijatelja. Želeo bih samo da se izvinim ako sam u nekim delovima „zvučao“ malo nepoverljivo, ali ovo je ipak bilo više lično nego što sam ikad nekom ispričao.

RASTAJEMO SE

RASTAJEMO SE
Sećate li se kako smo se sreli, upoznali i postali bliski? Bliski toliko da nas niko ne rastavi i preotme tajne i želje. Sećate li se svega?
Bili smo deca, jedno drugome strana nepoznata i daleka. Želeli smo da se časovi što pre završe da bismo pobegli od obaveza. Vreme je prolazilo. Svaki novi dan u školi bila je nova radost i nova prilika da sretneš već znana lica i uzvratiš nečiji osmeh. Delili smo dobro i zlo. Zajedno smo lakše podnosili sve grdnje i nepravde, zajedno smo bili jači!
A sada stojimo na raskrsnici sa bezbroj puteva i pitamo se kojim da krenemo. U meni se stalno javlja isto pitanje. Šta će se desiti ako odaberem pogrešan put, slepu ulicu mog života? Da li će biti vremena da se okrenem i vratim na raskrsnicu? Ubeđujem sebe da više na to neću misliti.
Sećanje me vraca 8 godina unazad,proživljavam sve ono što sam i tada i stojim na istom mestu kao i tada,ali ima jedna razlika:tada sam pisala o sreci koja me obliva kao đaka-prvaka,a sada pisem o uspomenama i secanjima iz skole i iz ovih osam razreda
Tada je za mene škola predstavljala jedan nedostižan cilj,nešto nemoguće i neostvarivo ali u isto vreme i novo i lepo.Tada sam po prvi put u životu osetila da mogu da dostignem nebo.
Osetila sam kao da sam na početku nekog novog života..I počelo je..Dobila sam jedan novi dom,porodicu.... Uz pomoć njih sam uvidela vrednost života,,vrednost čoveka samog po sebi, naučila sam da volim i poštujem pre svega.Svaka godina je bila jedan novi izazov, svaka je sa sobom nosila nešto novo,nama nepoznato
Moram da priznam, da mi je na početku najdraže bilo kada sam upoznala novo društvo i sada kada malo bolje razmislim , izgleda da je jedino ono uspelo da opstane tokom svih ovih godina. Sećam se,tada je moje prvo prijateljstvo bilo najvažniji pehar u mom životu. I narednih godina,zajedno smo prolazili kroz sve probleme,nevolje; zajedno smo želeli,maštali,sanjali...zajedno smo voleli! Jer naravno u tom delu našeg detinjstva javile su se prve ljubavi i snovi.Neki su to shvatali,a neki ne..(ali nemojmo sada suditi). Ne kažem da nije bilo teško,ali takodje ne kažem ni da nije bilo lepo.Samo mi je žao što su sve te stvari prošle za tren oka.Kao da sam juče bila ona male sedmogodišnjakinja,željna avantura i provoda,Ni ne sluteći da je na putu da postane čovek.Nisam ni znala da ću ponovo biti dete, ali neki drugim roditeljima,da ću biti sestra nekom usamljenom dečaku ili devojčici,da ću biti uteha najboljoj drugarici,da ću voleti ali drugačije...
I sve se to desilo,sada je sve prošlo.Završio se taj važan deo mog detinjstva.Naći ću neku novu porodicu,nove ljude sa kojima ću deliti svoje snove,želje..novi dom...Ali jedno će ostati isto. Uspomena,sećanje.. ona će zauvek ostati u mom srcu.Istina ponekad želim da se vratim ,ponekad ponovo poželim da dosegnem nebo,ali sada znam da nebo nema granice,da treba ići dalje,ali i ponekad se osvrnuti za sobom,da ne zaboravimo.... Došlo je vreme da jedni drugima kažemo ,,zdravo“ i krenemo odabranim putem. Da li ćemo se opet sresti? Da li ćemo ponovo biti zajedno na ovom mestu i da li ćemo se prepoznati? Ko zna? Polako odrastamo.Krecemo svako svojim putem maste,zelja i nada,niz zivotnu reku mnogih prepreka. Na kraju nam ostaje samo jedno-zakletva da nikada nećemo zaboraviti prošlost koja će nas pratiti do kraja! .
Nikada nemojte zastati, samo koračajte jer život je prepun iznenađenja

Samo jednom se ljubi...

Samo jednom se ljubi...

... sve je ostalo varka...
Jedan evergreen mi je ovih dana dao na razmišljanje. Pa pesma kaže ukratko - možemo samo jednom voleti i to će biti ono pravo. Sve ostalo je samo privid. Sve ostalo je... šta?! Romantično, slažem se.
Ali koliko ima istine u tome?
„I onda je došao on, spustio poljubac na njene usne. Otvorila je oči i zagledala se u njega. I živjeli su sretno do kraja života“
Snežana, Pepeljuga,Uspavana lepotica... Kao devojčica voljela sam ih čitati. I shvatila sam da sve te bajke uviek nekako isto završavaju. Sve imaju princa i princezu. On je uvijek njen heroj hrabrog srca koji se bori sa svim neprilikama ovog svijeta da spasi svoju voljenu. I uspeva uviek!
I naravno, uviek žive srećno do kraja života.
A šta je sa stvarnošću?
Kad se zaljubimo, onda otprilike svi isto doživljavamo. Tu osobu promatramo kroz ružičaste naočare i on/ona nam je najsavršenije biće na planetu. I dok zaneseno promatramo te oči, vjerujemo kako ćemo ostariti s tom osobom. Kako je baš ta osoba ona jedna jedina prava za nas. I niti jedna druga.
A tome i težimo... Svijesno ili podsvijesno tražimo onu osobu, onu jednu jedinu osobu koja će biti idealna za nas i za koju ćemo mi biti savršeni. Onaj komadić slagalice koji nedostaje da slika bude potpuna. Tu osobu s kojom ćemo zajedno kročiti kroz život, kroz dobro i loše. Osobu koja će nam biti ljubavnik, partner i pre svega prijatelj... S kojom ćemo se smejati i plakati.
Za koju ćemo željeti da bude zadnje što vidimo uveče i prvo što ugledamo ujutro.
Osobu koju ćemo voljeti. Osobu koja će voljeti nas.
Baš ovakve kakvi jesmo, sa svim manama i vrlinama.
I opet se vraćam na stih... „Samo jednom se ljubi...“
Ma zar je moguće?! Da u životu možemo voljeti SAMO i ISKLJUČIVO jednu osobu? A da zaista sve ostalo bude varka? Mislim da cijela teza ostaje na tom romantičnom pojmu.
I tu joj je kraj.
Ne, nemojte me krivo shvatiti.
Ja vjerujem u ljubav. U pravu ljubav između muškarca i žene. U odnos koji može trajati „do kraja“. Ali ne vjerujem u činjenicu da nam je samo jednom dano da iskreno volimo. Poput jednokratnog kupona kojeg kasnije ne možemo iskoristiti. Ne, ne vjerujem, jer znam da je to čista glupost.
Na svom životnom putu susrećemo puno osoba koje nam postaju suputnici. Kao kad se vozimo vozom, neki uđu u njega i voze se deo puta s nama. Zatim siđu i nastave svojim putem. Neki dođu prije, neki kasnije. I trajanje našeg zajedničkog putovanja nam bude nepoznato. Za neke poželimo da siđu na idućoj stanici. Za druge da ostanu pored nas sve do kraja vožnje.
I dogodi se... dogodi se da naiđe osoba koja nam izvrne svijet naopako. I mi počnemo ploviti od početne zaljubljenosti prema nečem dubljem. I dogodi se... da poželimo tu osobu zadržati pored sebe zauvijek i nikada ju ne ispustiti iz ruku. I volimo. Kako samo volimo...
Volimo tom snagom da bi bez razmišljanja učinili bilo što na ovome svijetu samo da tu osobu usrećimo.Volimo svom snagom koliko jednom maleno ljudsko srce može voljeti. Volimo, ne zato da „primimo“,već zato jer imamo toliko toga za pružiti.. I pružamo to sve širom rastvorenih ruku. Ali onda nas činjenica pogodi.
Trajanje zajedničke vožnje tim vozom života je završila i naše najvoljenije silazi ostavljajući nas same u kupeu. I nas se ne pita želimo li to ili ne. Boli li ili ne. Nas se tu ništa ne pita. Sudbina je odredila i rastanak je neminovan. A razlozi nam budu često nejasni, neprihvatljivi i previše bolni. I jedino čega smo svijesni je osjećaj kako nam duša umire sa svakim korakom koji tu osobu odnosi sve dalje. I ne pomažu niti suze, ni tuga, ni jecaji... Sudbina ide svojim tokom, odnosi nam voljeno, a mi ju samo nijemo i nemoćno promatramo boreći se za dah.
Znači li to da ćemo zauvijek ostati sami u tom kupeu, sve do kraja naše vožnje?
Koliko god bili u tom trenutku vjerovali u to, odgovor je ne!
Iako romantično zvuči , ne ljubi se samo jednom!
Samo jednom se ljubi - tu osobu i na taj način!
Jer hteli to ili ne, život nam šalje svoje zadatke i lekcije. Šalje nam i nove ljude u tu vožnju. I možda, možda ćemo ljubiti i neke od njih. I opet iskreno i u potpunosti. Cijelim srcem i dušom.
Voljeti tu osobu kakva kakva je- jedinstvena i unikatna. I voleti je na samo takav način. Sasvim drugačiji, posve u skladu s tom osobom.
Ne mislim na manje, ni više, - već drugačije.
I hoće li to značiti da smo osobu pre te voljeli lažno? Umetno, površno ili polovično? Nikako!
Voleli smo ju na isto takav jedinstven način, kako samo možemo voljeti tu osobu i niti jednu drugu. I ako smo zaista tako voljeli, onda ta osoba i ostaje u našem srcu. U posebnom pretincu koje pripada samo njoj.
A srce... srce je čudna stvarčica...
Nikad nije pretijesno za ljubav. I koliko god da se nađe te ljubavi u njemu, uvijek ima mjesta za još. I kao da se ti posebni pretinci za posebne osobe stvaraju sami od sebe, baš kad zatreba. I ne gube vrijednost, niti bilo koji od njih s vremenom postaje manje važan. Ponekad volim sa strahom, ponekad sa setom. Ponekad mi ono što se krije u njima izvuče osmeh na lice, a ponekad mi i suze krenu. Ali to sam ja.
I ja znam da sam ljubila. Da sam voljela iskreno, čisto i snažno, do beskraja i natrag. I da snaga te ljubavi ne postaje ništa manja, niti će ikada izblijediti. Da moje voljeno, zauvijek ostaje moje voljeno. Bez obzira na sve što sudbina donese. Ali me i podsjećaju da je unutra još toliko toga što imam za pokloniti od srca. Da je ispred mene još puno godina i životnih lekcija. I puno mjesta za posebne ljude koji će mi ući u život i sjesti pored mene, u moj kupe. I možda, samo možda... netko ostane pored mene sve do kraja vožnje.
Možda mi netko od njih ponovo uzburka leptiriće i povuče me duboko ispod površine one obične zaljubljenosti. Možda zaronimo zajedno i zaplivamo istim strujama.
I znam... ako se to i dogodi...
Opet ću moći reći „Stihovi nisu tačni. Vidi me! Ja ljubim. Opet! Ljubim... na jedinstven i unikatan način.Onako kako ja to znam. Iskreno i čisto! I to nije varka.„
I umjesto početnih, ponoviti ću Oliverove stihove koji mi više leže: „Vjeruj u ljubav... jer ljubav je sve“.
Ja verujem!

Stvarnost je surova, iluzije slatke.Opredeljujem se za zivot*

Stvarnost je surova, iluzije slatke.Opredeljujem se za zivot*

Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemampo obrazlozenje a od starih sam cula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objasnjavam da je zivot zacinjen dobrom ili losom srecom...

Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.
Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...

Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!

Mesto prijatelja u mom zivotu

Mesto prijatelja u mom zivotu

Pogledaj me druze I reci mi sta vidis u mojim ocvima. Znam, ugledao si sjaj srece u njima, to je zbog toga sto ti u mom srcu zauzimas posebno mesto, ono najvaznije. Ti si uvek bio tu da places kada I ja placem, da se smejes kada se I ja smejem… Jos uvek ti nije jasno zasto si bas ti u mom srcu? Evo, objasnicu ti…
One hladne zimske veceri kada sam ja bila slomljena ti si bio taj koji je dosao I pruzio mi ruku, odveo me na lepsi put, put srece, bas ti prijatelju moj! Kada bih ugledala tamnu stranu zivota, ti si bio taj koji me je naucio kako da svako novo radjanje sunca docekam sa osmehom na licu, bas ti prijatelju moj! Cuvao si svaku moju tajnu kao da je ona nesto najvrednije u tvom zivotu, jer si bas ti znao da je ona nesto najvrednije u mom zivotu.
A da li se secas one veceri kada smo zajedno sedeli kraj reke I smejali se nasim nestaslucima iz detinjstva? A potom smo brojali zvezde I bas svakoj zvezdici dali neko ime, tada smo I ti I ja bili veoma srecni, I nismo zeleli da iko unisti tu srecu, I tada si bio kraj mene bas ti prijatelju moj. Cesto smo zajedno sedeli, pomalo tuzni, jer smo se secali prohujalih dana naseg detinjstva. Secali smo se onih dana kada smo brali komsijine jabuke, a on bi nas grdio I pricao nam kako to nije lepo, secali smo se svih nasih “tajnih mesta” na kojima smo se krili kada smo se igrali zmurke. Eh, prijatelju, nedostaju I meni ti dani, dani naseg detinjstva.
Prolaze godine, druze moj, sada su one nase veceri kada smo se igrali zmurke zamenile veceri kada sedimo u nekom kaficu I razgovaramo o nekim plavim ili mozda bademastim ocima… Ali sve su to dani nase mladosti, I svaki nas dan trebamo ulepsati kako najbolje umemo…
Da li ti je sada malo jasnije zasto bas ti zauzimas ono znacajno mesto u mom srcu? Potrudila sam se da ti sto bolje objasnim, ali I sam znas da reci nisu dovoljne da opisu koliko mi znacis I koliko sam srecna sto imam tebe kraj sebe, bas tebe prijatelju moj! Znaj da cu uvek biti kraj tebe, bio ti tuzan ili srecan, jer to su pravi prijatelji. Nosi u sebi ove stihove I seti me se ma gde bio:

Srecu I tugu podelicu s tobom,
Reci tvoje nosicu sa sobom.
E tada
Ces znati koliko mi znacis
Ako nekada I odes od mene znam da ces da se vratis.

Oči su ogledalo duše

Oči su ogledalo duše
Često nismo ni svesni da je ono što smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.S druge strane,ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One su,najcesce,ono prvo sto pri susretu primetimo.Cak I kada se sa nekim prvi put sretnemo,mozemo ga pozdraviti ocima,kao da smo mu pruzili ruku-I pri tom,treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvracen.Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci,ako deluje odsutno,sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I bez reci…
U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom,vec I da prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima I otkrivaju citav niz osecanja,od ljubavi do mrznje.Raspon emocija I izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi,ma koliko se ona pretvarala da je nesto sto nije,oci je uglavnom odaju.Ipak,smatram da koliko god neko da krije svoja osecanja I osecanja itrenutna stanja,oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji neko gleda,vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.
Mozda,pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo a oci za njim vape.One u svakom bicu zele videti sebe.Oci su sebicne I topple…Cakle samo kada im se daruje nesto materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenja…One reaguju na dodir,na boje,na ono sto im pricinjava trenutno zadovoljstvo ili,pak razocaranje,ali one nisu ogledalo duse…ne…dusi ogledalo ne treba,dusa je sama sebi dovoljna,ali ne zato sto je sebicna,nego iz nekih mnogo dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susu…Da dusa moze bez ociju dokaz su slepi ljudi,a I oci bez duse cest su slucaj.Oci,tacnije pogled je deo covekove mimike iz koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.Iz ociju moze kojesta da se procita,ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju I da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da procitaju pogled,postoje I oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju,kao ni boja,vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.Ja sam toga uvek svesna,pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno,bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u mojim ocima.Mozda me,posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju,koja me,kako se ispostavlja,malo puta prevarila.Dakle,stvar je u sustini necijeg bica jer svi mi imamo dobre I lose osobine,ali ipak neke od njih preovladavaju.

Poslednja ispovest Antigone

Poslednja ispovest Antigone
Biti Antigona znaci biti hrabra i odlucna licnost. Znala je da se suocava sa smrcu, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju ce ispastati, da postuje Bozje odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.
Sinoc dok me je magla vodila u praproslost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako: "O gresko moja, zar si greska? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zasto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla ziveti poslije? O zivote moj kratki, vise svetla ne videla, vise zore ne docekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi zena nisam bila; tebi, nerodeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon postovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska rec me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja." Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, olicenje neznosti i pozrtvovanosti. Izdigla se iznad svih, jer: "Necu stradati,a plemenita da me ne zadesi smrt." U zivotu treba imati cilj,nastojati ziveti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kada sebe celog ulozimo i damo, tek tada mozemo biti celi. Citajuci ovo delo i "uvlaceci" se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam, ponekad, Antigona. Mozda smo svi mi. Svoju licnost najvise otkrivam u teskim situacijama i tada uvidjam sta sve mogu da ucinim. Kada istinski volim, posvetim se u potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povredjena i porazena, jer mnogi Kreonti zagorcavaju zivot. Tada saznajem da , inace, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kazem:"Za ljubav, ne za mrznju ja sam rodjena." Dok talasi udaraju, treba ostati nerazrusiv greben, dici se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi.

Iz zivota moga grada

Iz zivota moga grada

Jedan...Jos jedan grad u nizu,lutam sam ulicama strave i uzasa,sve mirise na hladnocu i osecam jezu sa svakim naletom vetra,mrsi mi kosu,ne osecam ruke.Zima budi u meni lose uspomene vezano za sve sto sam nekad proziveo,sneg vise nije isti kao nekada,sve mi se vraca zimskim jutrom.
Nekada sam voleo..Voleo grad u kome zivim,voleo da posmatram nemirne kapi rose koje kovitlaju u vazduhu,voleo cak dreku i viku iz obliznjih parkova,voleo sam svoj grad dok sam voleo nju,srecno zaljubljen mladi covek ne primecujuci da negde ipak gresim..
Ona je bila ta koja mi se ugnezdila u misli poput stranca,doslelila nenadano,sad nas razdvajaju neke bezgranicno dugi prorezi,neki uzaludni pokusaji da je vratim...
San svakog ko bi je upoznao,ko bi ugledao njene biserno plave oci,njenu svilenkasto dugu kosu, i bila je tu pored mene dok sam joj nesebicno poklanjao tople zagrljaje u novembarskim nocim,bila je tu,mada ne zadugo.
Sam,sasvim sam,promenio se osmeh na licu,promenio adresu,ulica slomljenih srca tako sam je nazvao,promenio se u potpunosti,a ostao isti.
Ne razumem zasto sam zavoleo,ne razumem zasto je tesko zaboraviti proslost i ne razumem zasto joj se uvek vracam,prosloscu ocrtavam stvarnost.
Lik u ogledalu kaze-dosta je! Prihvatam,tesko je boriti se protiv sebe,znoj mi je sliva niz celo,izgleda da se trudim,bunim se.Oblacim jaknu i izlazim napolje.Sneg je napadao..

RANI JADI

RANI JADI

-Analiza:
Knjiga novela Rani jadi govori o ranom piscevom djetnjstvu, koje je proveo u Madjarskoj. Ova knjiga novela objedinjena je glavnim junakom i jednim narativnim subjektom koji kazuje pricu. Zato ova knjiga ima i neke osobine romana.
-Sadrzina:
Sadrzinu ove knjige cini kazivanje o teskom djetinjstvu Andreasa Sama. Vrijeme je ratno,nesigurno, a iz tog vremena povremeno sjecanjem zalazi u neposrednu proslost, a mastom u buducnost, zeljenu ali jos nejasnu. Zivot tece u seoskoj sredini, medju obicnim i jednostavnim ljudima. Promicu pojedinci koji su u junakovom djetinjstvu bili vezani za njegovu sudbinu i uticali na neke dogadjaje: Anton Financ, gospodin Fuks, gospodja Rigo, gospodin Molnar. Kao sto je sjecanje prozracno i maglovito, tako su i ove licnosti ostale skice i siluete, slucajni prolaznici kroz zivot Andreasa Sama. Prica o djetinjstvu je sklopljena iz niza malih dogadjaja, sitnih i svakodnevnih, koji su ostavili tragove na djecakov zivot i zivot njegove porodice. Svijet djetinjstva prikazan je kroz sjecanje, prelomljen kroz prizmu djecijeg vidjenja. U sjecanju dominiraju siromastvo, nesigurnost i bijeda kao stalni pratioci djetinjstva. U mnogim pricama nalazimo iskaze koji odrazavaju svijest o bijednom zivotu i ranim jadima, da bi negdje pri kraju price sav jad bio izrazen jednom recenicom:...''Ulazimo u voz sa svojim smjesnim,prtljagom, vucemo za sobom cergu svog lutalastva, zalosnu prciju mog djetinjstva''...
-Motiv kestenova i simbol prolaznosti:
Motiv kestenova ponavlja se u prici Ulica divljih kestenova, cijela prica je potraga, poslije mnogo godina za ulicom divljih kestenova, koja je ziva u sjecanju Andreasa Sama ali je nema u stvarnosti kao sto nema ni divljih kestenova, ni kuce u Belmovoj ulici sedam u kojoj je Andreasova porodica zivjela. Ulica ,kuca, predmeti u kuci sve je to mogucnost da se u sjecanje vrate neki trenutci iz djetinjstva. Medjutim nestalo je sve ono sto je mogo da ozivi sjecanje. Ipak, uspomene su sacuvane, one se mogu osvjeziti i ozivjeti vrjeme i ljude iz proslosti.
-Jednostavno kazivanje:
Teme su svakodnevne, zivotne, svacije. Dogadjaji su obicni bez naglasenog dramskog naboja. Birani su onako kako ih sjecanje vraca u sadasnjost, bez cvrsce povezanosti. I naracija i struktura, potpuno subu skladu sa junakovim uvjerenjem da je zivot prica i da je prica zivot. Zivot je sazidan od malih prica, malih dozivljaja, pa opis toga zivota nije nista drugo nego niz prica. Prica je zivot jer govori o njemu onakvom kakav jest i lijepom i ruznom i veselom i tuznom.
-Naracija:
Upotreba treceg lica za kazivanje o sopstvenom zivotu otkriva junakov odnos prema djetijstvu u kojem je bilo vise ruznih nego lijepih dana, vise patnje nego srece i radosti. Kao da ova kazivanja izazivaju mucna sjecanja, pa je kazivanje u trecem licu jednostavnije i lakse, kao da se ovim oblikom narator brani od dogadjaja koji opisuje. Trece lice omogucava distancu, mirnocu i objektivnost kazivanja.
-Biografski elemementi:
U prici Eolska harfa, koje ima epilosko mjesto i funkciju najvise je dato prostora djecakovom dozivljaju elektricne bandere kao ogromne eolske harfe sa koje se moze prepoznati zvuk vremena, proslog i buduceg. Iz zvuka vremena saznata je buducnost Andreasa Sama.
-Andreas Sam:
Andreas Sam je senzibilna licnost, osjetljiv na spoljasnje utiske prijemciv za sve sto je lijepo- cvijece, boje, mirisi, zvuci, njegova masta je ziva i nemirna; sposoban je da oko sebe zapaza naoko nevazne detalje, da u sitnicama sagledava sustine i ljepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojo ce zapazati sume, drvece, travke,cvijece,mirise,zvukove. Ali ce zapazati i ono sto je ruzno i sto je proisteklo iz covjekovog nemarnog odnosa prema prirodi.



-Pitanja:
1.Povezite naslov knjige sa svojim sjecanjima na rano djetinjstvo.
Vrlo je malo ljudi cije djetinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je rijec o Srbima kao narodu. Da problem bude veci ovdje se ne radi samo o ''ranim jadima'' vec se ti jadi vuku kroz cijeli zivot. Svako u ranoj mladosti dozivi neke jade, samo neko na tezi, neko na laksi nacin. Mozda ja ovo primam ovako jer sam imao priliku da prozivim ''rane jade''. Samo sjecanje na njih izaziva vrlo tuzna raspolozenja. Ponekad pomislim da je sve to bio samo tuzan san i da se nista od tog nije desilo, ali samo na tren. Ipak dok si dijete sve ti je nejasno i u tim trenutcima ne razmisljam puno o tome. Tek kasnije, kad odrastes, pocinju da naviru sjecanja cijih posljedica tek onda bivas svjestan. Onda pozelis da se vratis tamo i da izmjenis tok dogadjaja, ali bez uspjeha.
2.Kakva je ''slika svijeta'' u knjizi rani jadi?

Svijet je vrlo surov. Ako mu se neces pokoravati jednostavno ce te ''pojesti''.
Djecak Andreas je vrlo rano ''ispio gorku casu'' ovog svijeta. Ako je htjeo da prezivi morao je da radi. Mozda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono sto nije htjeo. Vrlo je tesko zamisliti svjest jednog djeteta, koje kada najvise treba da uziva u zivotu i bude bezbrizan, izlaze se velikim naporima. Ipak je on samo djete, ali ''svijet'' to ne vidi. Ali kakav je bio svijet tada, takav je i danas mozda samo u nekom drugom obliku. Prica Kruske ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednacava Andreasa sa psom. Ipak djecak je uspio, da iz druzenja sa prirodom, razvije smisao za lijepo i sposobnost da se lijepo osjeti svuda oko sebe. ''Gospode kako sam nemocan pred ovim cvjecem.'' Stvarnost bola Andreasa Sama jeste vjecna prica o patnji koa o najupecatljivijoj oznaci zivota.
3.Da li je moguce uopste saznati vrjednost zivota, ako nesto tesko I lose ne iskusis na svojoj kozi? Da li bi Kis bio ono sto jeste da noje sve to prozivio?
Mislim da svi ljudi u zivou treba bar malo da osjete patnje i bola, mozda samo da im sluzi kao podsjetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se ''opametili''. Danilo Kis je svojenaporno djetinjstvo dozivio kao neku vrstu prosvjetljenja. Mislim da ni Danilo Kis, kao i mnogi drugi nikad ne bi saznali pravu vrijednost zivota da nisu dozivjeli nesto lose ili tesko.
Djelo pocinje poetsko-lirskom deskripcijom. Sam naslov uvertire - S jeseni kad pocnu vjetrovi - evocira blagu tugu. Pisac nam ne otkriva nista o nastavku radnje, daje nam samo simbole, docarava atmosferu ulice gdje se djecak igra. Djecija masta je toliko slobodna da razmislja i o smrti, o boli koju ona donosi. Ni neko mnogo stariji, iskusniji ne bi mogao da razmislja o smrti tako iskreno i bez imalo straha kao taj djecak.
Prva glava zavrsava slikom djevojke, ljubicica, zvjezdica koje sunce osavlja po bocicama parfema, opojnih mirisa. Tima na pisac najavljuje atmosferu i pomajo otkriva ideje u nastavku djela.
U drugoj glavi se govori konkretnije o radji.Naime, u ulicu kestenova divljih kestenova navraca mladic i trazi ostatke svog djetinjstva: svoju ulicu, kestenje, kucu, bunar,...Ne nalazi nista od toga, sve je promjenjeno - od njegovesobe nastala je leja luka, od singerice njegove majke - bokor ruza, gdje je bilo njegovo uzglavlje sad je jabuka. A kestenova uopste nema.
"Kestenove su posjekli, rat ljudi ili prosto vrijeme."
Mladic uporno pokusava da nadje cvrste dokaze svog djetinjstva, priziva uspomene, prica s ljudima i ispituje gdje je sve to nestalo. Trazenje uspomena, ranih jada, istina jesu sustina, jezgro ovog djela. Ta tema se na razne nacine
Rani jadi - zivotni jadi
Zasto "Rani jadi"? Te dvije rijeci stoje u suprotnosti. Pridjev 'rani' oznacava nesto bezazleno, prvobitno, jos neformirano, a imenica 'jadi' pripada svjetu odraslih. Kis je pod tom sintagmom stvorio knjigu o onim prvim pronalazenjima i prepoznavanjima identiteta.
" Prepoznavanje savremena pedagosko-psiholoska nauka tumaci kao razvojni proces u toku koga dijete, djecak, kasnije i mladic, usvaja karakteristicna ponasanja, misljenja i vrednovanja, bitna za ukupnost licnosti, najcesce od roditelja, zatim od licnosti sa kojima dolazi u neposredan dodir...Taj proces svakako nije bezbolan."( Dr Vukasin Stanisavljevic, "Prilozi nastavi knjizevnosti")
Oni najraniji jadi obicno su i najtrajniji, najbolniji jer su prvi. Oni jacaju i formiraju licnost, ali i ostavljaju cesto neizbrisive tragove odnosno traume i razocarenja.
Kis je u romanu postavio dva lika jedne iste licnosti - Andrija i Andreasa Sama. Problematiku psiholoskog prepoznavanja zapoceo je pricom o djecaku Andriju koji se igra prodavca guscijeg perja, odnosno nesvjesno glumi svog djeda. Djecak sluti da u toj igri ima nesto grjesno, ali nastavlja. Ne pronalazi se u liku svog djeda svjestan da bi bankrotirao zbog jednog zenskog osmjeha.
I u nastavku se pronalaze mnogi detalji bitni za djecakovo odrastanje. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamjenjiva. Djecak Andri nema tu srecu da osjeti ocinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika - ocev sesir i stap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, voznja u kolima i vjest o njegovom nestanku. Nasuprot tome majka i sestra se pojavljuju skoro u svakoj prici. Ta njihova stalna prisutnost pojacava osjecaj okrnjenosti, nepotpunosti sto djecak nikako otvoreno ne pokazuje.
Taj rani jad duboko se urezao u djecakovu, a kasnije i u mladicevu svijest.Nakon toliko godina kad ja cak i kestenje nestalo mladica Andreasa muci ta prva patnja. On dolazi u ulicu kestenova da se uvjeri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi i da razdvoji djecaka i mladica u sebi, da stavi pecat na svoje odrastanje i krene dalje.
Mnoge cinjenice nam potvrdjuju autobiorafski karakter ovog djela. Naime, u prici "Vjerenici" prije retrospektivnog opisa dogadjaja, Kis daje jedan iskaz-"A evo kako je sve to bilo...Da ostanemo pri trecem licu. Poslije toliko godina, Andreas mozda i nisam ja.". Pored toga mnogi podaci o zivotu Danila Kisa poklapaju se sa podacima o djecaku Andreasu Samu: gradovi Subotica i Cetinje, Kisov otac je takodje odveden u logor, itd. Ocevo pismo djecak naziva "Veliko zavestenje". Kis takodje: "...otkrio sam, sa uzasom, da je iz nase skromne porodicne arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteza kao jedinu prciju svog djetinjstva, koje sam u okviru svog porodicnog mita nazvao Velikim Zavestenjem,...".
NAZADprozima kroz svaku sliku, zasebnu pricu knjige.
U nastavku knjige redaju se price koje prica pomalo Andreas Sam, pomalo sam pisac. Kad se pogledaju u cjelini te price podsjecaju na mozaik djecijih pogleda na svijet. Kis je zapravo koristio tehniku mozaika, i zadrzao se na osnovnim slikama da bi sto jace iskazao emocije koje one bude u djecijoj svjesti.
NAZAD

4.Kakva osjecanja i raspolozenja izaziva knjiga?
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim sto pocinje posvetom ''za djecu i odrasle''. Nema nikakve sumnje da ova knjiga podjednako uzbudjuje sve osjetljive citaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrijednosti doprinosi i ta cinjenica da su sva ta zbivanja bila stvarna i da nista od toga nije izmisljeno. Neopisiv je taj dozivljaj, kada poslije procitane knjige shvatis da si postao vrijedniji za saznanje o jednoj sudbini.

Moje novo drustvo

Moje novo drustvo

Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.